Ваше песме често звуче као да су настале негде између улице, ноћи и разговора који се памти. Где данас најчешће „ухватите“ идеју — у граду, на путу или у тишини?

Нема неког правила, идеје су свуда и знају да дођу у различитим ситуацијама. Места нису пресудна па се деси и у шетњи, вожњи, током обављања неких рутинских радњи, ујутро, током дана, увече, нема правила. Појави се нека мелодија или неки стих који ми зазвучи да је вредан пажње, кога углавном забележим па на томе касније радим или остане само као забелешка која чека свој тренутак.

Свирали сте на различитим фестивалима и позорницама у Србији, од великих до интимних. Постоји ли нека манифестација на којој сте већ наступали, а којој бисте се увек радо вратили због саме атмосфере града и публике?

Углавном носим позитивне доживљаје са разних места где сам наступао. Ако кренем да набрајам, сигурно ћу нешто прескочити ал нека ми не замере. Концерт у Сомборском позоришту, у оквиру једног фестивала класичне музике пре неолико година је био одличан, као и концерт у Аранђеловцу у парку, у оквиру манифестације Мермер и звуци. Сјајан је тај Аранђеловачки парк. Штета што је прекинута та традиција мермерне вајарске колоније. Концерти у мањим местима знају да буду посебни, па и у клубовима. Фестивалски наступи на разним фестивалима од класичних, преко jazz, blues фестивала, такође. Сећам се фестивала на Дивчибарама, Mountain Music fest, тамо је исто лепа атмосфера, фестивал у природи. Шта знам, углавном свирам тамо где ме зову.

Ваши концерти знају да буду врло интимни, готово као разговор са публиком. Да ли вам се десила нека ситуација на наступу у Србији коју и данас препричавате, можда непланиран тренутак који је постао важнији од саме свирке?

Није било ништа тако слично, свирка је увек најважња. Било је разних препрека, искушења ал на крају се све заврши, углавном мање више добро, или бар довољно добро да делује да има смисла.

Ви сте уметник који са собом носи и Чачак и Београд, али и неку ширу, универзалнију мапу. Да ли вас више инспирише место из ког долазите или место у ком тренутно живите?

Инспирше живот сам по себи, са свим својим врлинама и манама. Чачак ме је на неки начин формирао, тамо сам одрастао, у Београду живим сад скоро више од пола живота. Ту сам завршио факултет па могу рећи да сам се у Београду надоградио. И један и други град су инспиративни на свој начин. Мотив одласка из мањег места у велики град сам обрађивао у неким песмама. Универзална је то прича.

Колико публика у мањим градовима уме да буде отворенија и непосреднија од оне у великим центрима, да ли сте негде у Србији осетили ту посебну блискост?

Зависи доста од простора, где се наступа. Зна се да је публика која је јужније, рецимо, отворенија, севернија публика мало затворенија али опет нема правила кад је мој случај у питању јер на концерте углавном дођу људи који желе да чују уживо то што радим а то обично буде фин и културан свет. Немам баш неки узорак због окупације медија која је учинила да то што радим ја а и моје колеге, тешко долази до неке шире публике због кича и шунда, поготово у мањим местима. Па тако се деси да је на пример немогуће организовати концерт у неком мањем месту јер има мало публике а хтели би да то чују и виде што је посао за културну политику и уређење које знамо да је нема. Чак и поред тога, десе се неки ентузијастични појединци који имају неку вишу идеју а не само профит па се онда десе и неки занимљиви концерти и фестивали.

Када бисте правили свој идеални фестивал у Србији, како би он изгледао: на тврђави, на тргу, поред реке, у индустријском простору, у дому културе или негде сасвим неочекивано?

Тежак избор, сви наведени простори су интересантни али хајде, пошто иде лепше време, неки фестивал у природи, крај реке рецимо са добрим програмом.

Постоји ли нека манифестација у Србији на којој још нисте свирали, а имате осећај да би Ваше песме тамо природно „легле“, можда због амбијента, публике или самог града?

Има доста простора на којима нисам свирао, има доста неупотребљених простора, неискоришћених. Има простора који буквално пропадају. Можда домови културе по мањим градовима. То су у ex-yu била места са далеко богатијим програмима. Било би идеално оживети те просторе и дозволити да се много више ту дешавају концерти, представе изложбе…

Када бисте морали да опишете Србију кроз три слике или три звука које носите са путовања и концерата, шта би то било?

Природа фантастична, потенцијал огроман.

Ако бисте једног дана направили концерт „ван правила“, без класичне бине и формата, где у Србији бисте га сместили и како би изгледао тај сусрет са публиком?

Можда би била интерсантна нека турнеја по селима, да људи чују мало рокенрола уживо, можда им се свиди. А и доста људи из градова је отишло и иде на село, тражећи бег од градског лудила па могуће да недостатак публике уопште не би био проблем.

Када бисте морали да препоручите странцу један музички догађај у Србији, не нужно највећи, већ онај који најбоље преноси дух места, шта би то било и зашто?

Од места до места, у Чачку бих свакако препоручио Карусел фестивал амбијенталне и етно музике који је једна аутентична ствар за град, нажалост и она недовољно подржана. То је фестивал који доводи музичаре из, како се то каже, региона па и шире, што отвара прилику људима у граду да чују, виде и доживе нешто другачије.

После овог разговора остаје утисак да Краљ Чачка своје песме не пева само публици, већ и градовима кроз које пролази. Један од тих сусрета публику очекује 15. маја 2026. у МТС Дворани, када ће Београд на једно вече поново добити soundtrack својих улица, ноћи и емоција.