Jednog lepog i sunčanog letnjeg jutra odlučili smo da posetimo Rajac na planini Suvobor. Zbog svoje jedinstvene prirode, stavljen je pod zaštitu kao predeo izuzetnih odlika. Ipak ono po čemu je Rajac naširoko poznat je tradicionalna manifestacija "Kosidba na Rajcu". Znam da je mnogima od vas jedna od stavki na "baket" listi za Srbiju upravo ova manifestacija. Verujte mi, ako odete, zaista nećete pogrešiti.
Rajac je udaljen od Beograda oko 90 km, što je nešto malo više od sat i po vožnje automobilom. Ide se Ibarskom magistralom sve do Ljiga, a kada se prođe Ljig, postoji obeleženo skretanje za Rajac, samo uzbrdo serpentinama, i dolazite na "zborno mesto". Naravno, druga opcija je da idete novim autoputem.
I zaista, kada tamo stignete ćete videti kakva vas nestavarna priroda očekuje! Kao da ste na vrhu sveta! Imate prelep pogled na okolne planine, brda i doline, a sve to uz divan planinski vazduh i miris poljskog cveća! Pripada kompleksu Valjevskih planina, a često se zbog svoje lepote naziva i "raj na zemlji". Upravo to bogatstvo prirode je i uslovilo da ovaj prostor bude proglašen spomenikom prirode.
U krajevima sa razvijenim stočarstvom, kosidba je bila oduvek značajna, jer se na ovaj način obezbeđivala letina. Da bi se posao što uspešnije završio, ljudi su se okupljali i organizovali mobe. Tako su zajedno obavljali ovaj posao, ali je to bila prilika i za druženje, i naravno, čašćavanje na kraju završenog posla. Kosidba na Rajcu je zapravo završetak jedne takve mobe, koja je do dana današnjeg očuvala tradicionalni karakter, uz naravno prilagođavanje potrebama turizma.
Prvo takmičenje kosača na Rajcu se održalo kada i prvi narodni vašar, 1892. godine. Kako u stara vremena, tako i danas, Kosidba na Rajcu se uvek održava prve nedelje posle Petrovdana. Kosidba nije samo takmičenje kosača, već prikaz tradicije, počev od okupljanja kosača, trubača, zdravičara, vodonoša, odlaska na kosidbu, kosačkog ručka na travi - otkosu (ručak od tradicionalnih jela koji se služi na ćilimima i belim čaršafima) - ovaj deo je posebno atraktivan. Kako nekada, tako i danas se učesnici oblače u narodne nošnje i pokazuju svoje veštine i snagu. Nekada su ove mobe bile prilika i da se upoznaju momci i devojke, pa i da se sklope brakovi.
Sve ovo se odigrava na samom vrhu Rajca. Ako imate nameru da nađete mesto za parking što bliže događaju, poželjno je da dođete što ranije, jer je posle jako teško probiti se i naći mesto za parking na obližnjim livadama, zbog čega ćete možda morati i da pešačite uzbrdo.
„Oj, oblače, nemoj na kosače, otiš’o mi dragi na košenje, nije odn’o gunja ni amrela, pokisnuće košuljica bela…“. Ovo je pesma kojom svake godine otpočinje ova krajnje zanimljiva manifestacija. Iako ova manifestacija traje nekoliko dana, mi smo bili poslednjeg dana, koji je najzanimljiviji i najsvečaniji.
Na jutro Kosidbe se okupljaju učesnici u narodnim nošnjama - kosači, vodonoše, domaćice, trubači i pevači. Truba svira Đidijsko kolo, nakon koga se peva kosačka pesma „Oj, kosači, gde ćemo na mobu, Il’ na Rajac il na Dobru vodu". Zatim u povorci idu svi učesnici ka vrhu planine, do livade na kojoj se održava kosidba. Takmičari se nadmeću u košenju planinske trave. Obučeni su u narodnu nošnju, sa slamenim šeširima i izvezenom, šarenom torbom na ramenu. Samo takmičenje je prilika da učesnici pokažu svoju veštinu. Na kraju kosidbe najveštijeg proglašavaju za Đidiju, a upravo on predvodi kosače na narednoj kosidbi. Kosači se osvežavaju vodom koje nosi vodonoša i rakijom. Kada se završi kosidba, domaćice "ručkonoše" na sveže otkošenu travu stavljaju ćilime i bele stolnjake, na koje iznose iz korpi tradicionalna jela koja su pripremile. Meni je ovo ubedljivo najbolji deo manifestacije. Toliko boja, toliko mirisa, toliko ukusa. Ručak na otkosu je dugačak i po nekoliko metara, a ne možete ni da zamislite šta sve tu može da se nađe.
Nakon ručka na otkosu i kosidbe, kosači kreću na vašarište, sa kosama na ramenu i pevajući pesme u višeglasu.
Nešto niže od mesta gde se održava ova svečanost, kod spomenika Kosidbi, nalazi se vašarište. Kao i na svakom vašaru, i ovde ima tezgi sa raznoraznom robom, kao i nekoliko vašarskih šatri u kojima trešti narodna muzika, ali se može u njima i lepo jesti.
Mi smo seli u jednu od šatri, muzika nije bila preglasna, nije bilo zagušljivo i prilično je bilo čisto i uredno. Naručili smo zaista odličan svadbarski kupus (300 dinara porcija), koji se služi u zemljanim posudama, a kuva u velikim zemljanim loncima, kao i odlično sveže praseće pečenje (1.200 dinara za kg). Hrana je prosečnih cena, ali je piće dosta skupo (oko 300 dinara). Ručak za četvoro sa pićem nas je koštao 3.300 dinara. Međutim, ovo je zaista jedan tradicionalan način kako da se provede dan, pa tako nismo žalili ni da platimo, jer se na ovakve događaje retko dolazi.
Bio je ovo jedan lep porodičan dan, u kome smo svi uživali!
Na vašarištu je uvek gužva i preglasno za moj ukus. Mi smo sledećeg puta kada smo bili kupili vruću prasetinu (jedva smo ugrabili), odvezli se malo dalje od centra dešavanja, postavili prostirku na jedan proplanak i uz ručak uživali u miru, vazduhu i neverovarnoj lepoti Rajca. Zato, ne zaboravite prostirke, igračkice, neku klopu, vodu, šeširiće i poklonite porodici trenutke koje će pamtiti.
U povratku sa Rajca smo svratili do banje Vrujci. Ovde ljudi inače dolaze zbog lekovite vode i lekovitog blata, posebno pogodnih kod lečenja reume i za zarastanje rana, po kojima je ovaj deo Srbije poznat. Kao i u mnogim drugim mestima u Srbiji i za ovo se veže jedna legenda. Naime tokom rata i povlačenja vojske, ovde je ostao samo jedan konj. Bio je slab, iznemogao i nije mogao da hoda. Ostavili su ga pored jednog termalnog izvora. Neko vreme je ležao u blatu, pio vodu sa izvora, da bi se ubrzo oporavio i vratio kući kod svog gazde.
Ako ovde dolazite tokom leta, na raspolaganju su vam bazeni, ali i noviji akvapark, takođe sa bazenima, zabavom za decu i buretom u kome možete da se mažete lekovitim blatom. Videćete da lekovito blato ljudi koriste i pored samog puta, na obalama potoka koji protiče kroz mesto.
Prošetajte banjom i istražite. Doći ćete do izvora lekovite vode, na kome je stalno gužva, jer okolno stanovništvo dolazi da toči na desetine balona vode, a usput ima i par trafika na kojima se prodaju suveniri.
Ukratko, sem bazena, ovde nema mnogo zabave.
U samom centru se nalazi restoran Vodenica i hotel Vrujci, koji poseduje i restoran sa lepom baštom. Mi smo ovde seli da malo predahnemo i da se zasladimo. Imaju lepe torte, a banana split je odličan i ogroman. Iako sve deluje nekako zastarelo, ugođaj je lep, a osoblje posebno ljubazno. Sve u svemu, za 700 dinara četvoro može lepo da se zasladi i odmori, pre polaska u nove putešestvije.
Ukoliko vas je tekst zaintrigirao i voleli biste da naredne godine posetite ovu čuvenu manifestaciju, više podataka o istoj i detaljan program možete naći na sledećem linku.
Autor teksta i fotografija: Bojana J.
Dobro došli u moj putnički svet! Ja sam Bojana - strastveni ljubitelj putovanja, fotografije, umetnosti, muzike, hrane. Putovanja su oduvek bila moj hobi, kome sam posvećivala toliko vremena, da sam uvek bila osoba koju su ljudi pitali za preporuke kada negde putuju. Upravo je tako nastao i ovaj blog. Danas je to mesto gde čitate moje doživljaje sa putovanja u Srbiji i evropskim zemljama, i inspiracija za vaša buduća putovanja. Ovde ćete naći sve što čini jednu destinaciju - arhitektura, kultura, umetnost, lokalna hrana, festivali, smeštaj, običaji, tradicija, legende. Spremni? - Krećemo!