Jednodnevna promocija i izložba nove kolekcije skulptura “BG IMPACT” 16. aprila u Galeriji “Singidunum” u Beogradu

Jednodnevna promocija i izložba nove kolekcije skulptura “BG IMPACT” održava se 16. aprila u Galeriji “Singidunum” u Beogradu od 18.00 do 20.00 časova.

Umetnički opus koji Srđan Stefanović predstavlja u ovom ciklusu razvija se kroz složen dijalog između materijala, tela i urbanog iskustva. Polaznaa tačka njegovog rada jeste ideja akumulacije energije – energije prostora, ritma grada i fizičkog impulsa koji umetnik prenosi u čelik. Inspirisan dinamikom urbanog života NJujorka i vertikalnom logikom savremenih metropola, autor transformiše energiju okruženja u skulpturalni zapis nastao kroz proces kovanja.

Ovaj proces nije gest destrukcije, već čin koncentrisane konstrukcije. Stefanović kroz precizno kontrolisane udarce i pokrete tela prenosi energiju u materijal, oblikujući čelik kao aktivnog učesnika u procesu. Materijal ne ostaje pasivan; on reaguje, deformiše se, prima i zadržava tragove intervencije. Skulptura tako postaje zapis susreta tela i materije, fizičkog napora i misaone discipline.

Posebno su zanimljivi radovi manjih formata, u kojima čelične ploče postaju gotovo topografske površine. Tragovi udaraca i deformacija stvaraju reljefnu strukturu nalik geološkom preseku ili urbanom pejzažu posmatranom iz vazduha. Na tim površinama jasno se očitava proces rada: čelik nosi ožiljke udara, promene teksture, tamne tragove tehničke intervencije i spontanu patinu materijala. Ono što se pred posmatračem pojavljuje nije samo oblik, već mapa energije koja je u njega utisnuta.

U većim skulpturama ova logika prelazi u vertikalnu strukturu. Forme visine od 160 do 300 centimetara i širine oko 50 centimetara evociraju arhitektonsku dinamiku grada, ritam avenija, senke nebodera i stalni impuls uspinjanja koji karakteriše savremene gradske pejzaže. Ipak, autor ne pokušava da doslovno imitira arhitekturu. Vertikale funkcionišu pre kao simboličke strukture: kondenzovani znakovi discipline, ambicije i konstrukcije.

Ovakav pristup ima snažne paralele u istoriji moderne skulpture. Američki vajar Davis Smith prvi je pokazao kako čelik može postati medij skulpturalnog mišljenja, a ne samo industrijski materijal. NJegova ideja da skulptura nastaje u dijalogu tela, materijala i prostora jasno ođekuje i u ovom ciklusu. Međutim, ovde je prisutna dodatna dimenzija: energija grada i fizički ritam rada postaju integralni deo forme.

U formalnom smislu radovi uspostavljaju zanimljiv balans između minimalizma i ekspresivne materijalnosti. Dok jednostavna geometrija vertikala podseća na redukovani jezik umetnika poput Donalda Judd-a, površina čelika ostaje izrazito taktilna i organska. Tragovi rada, udubljenja i neravnine razbijaju hladnu geometrijju i uvode element ljudskog iskustva u strukturu forme.

Upravo u toj napetosti između discipline i spontanosti leži snaga ovih radova. Čelik, materijal poznat po svojoj tvrdoći i stabilnosti, ovde postaje zapis procesa, instrument kroz koji se energija pretvara u strukturu. Kao što umetnik sam kaže, „što više sviram u metalu, to on lepše peva“. Ova metafora precizno opisuje prirodu rada: materijal reaguje na ritam, a skulptura nastaje kao rezultat tog dijaloga.

U konačnici, ovaj ciklus pokazuje kako savremena skulptura može istovremeno biti fizička, misaona i prostorna disciplina. Grad, telo i materijal ulaze u jedinstven odnos u kojem se energija transformiše u formu. Skulpture koje nastaju iz tog procesa funkcionišu kao trajni zapisi koncentrisanog delovanja, vertikalni tragovi susreta između materije, prostora i ljudske volje da oblikuje svet oko sebe.