Једнодневна промоција и изложба нове колекције скулптура „BG IMPACT“ 16. априла у Галерији „Сингидунум“ у Београду

Једнодневна промоција и изложба нове колекције скулптура „BG IMPACT“ одржава се 16. априла у Галерији „Сингидунум“ у Београду од 18.00 до 20.00 часова.

Уметнички опус који Срђан Стефановић представља у овом циклусу развија се кроз сложен дијалог између материјала, тела и урбаног искуства. Полазнаа тачка његовог рада јесте идеја акумулације енергије – енергије простора, ритма града и физичког импулса који уметник преноси у челик. Инспирисан динамиком урбаног живота Њујорка и вертикалном логиком савремених метропола, аутор трансформише енергију окружења у скулптурални запис настао кроз процес ковања.

Овај процес није гест деструкције, већ чин концентрисане конструкције. Стефановић кроз прецизно контролисане ударце и покрете тела преноси енергију у материјал, обликујући челик као активног учесника у процесу. Материјал не остаје пасиван; он реагује, деформише се, прима и задржава трагове интервенције. Скулптура тако постаје запис сусрета тела и материје, физичког напора и мисаоне дисциплине.

Посебно су занимљиви радови мањих формата, у којима челичне плоче постају готово топографске површине. Трагови удараца и деформација стварају рељефну структуру налик геолошком пресеку или урбаном пејзажу посматраном из ваздуха. На тим површинама јасно се очитава процес рада: челик носи ожиљке удара, промене текстуре, тамне трагове техничке интервенције и спонтану патину материјала. Оно што се пред посматрачем појављује није само облик, већ мапа енергије која је у њега утиснута.

У већим скулптурама ова логика прелази у вертикалну структуру. Форме висине од 160 до 300 центиметара и ширине око 50 центиметара евоцирају архитектонску динамику града, ритам авенија, сенке небодера и стални импулс успињања који карактерише савремене градске пејзаже. Ипак, аутор не покушава да дословно имитира архитектуру. Вертикале функционишу пре као симболичке структуре: кондензовани знакови дисциплине, амбиције и конструкције.

Овакав приступ има снажне паралеле у историји модерне скулптуре. Амерички вајар Давис Смитх први је показао како челик може постати медиј скулптуралног мишљења, а не само индустријски материјал. Његова идеја да скулптура настаје у дијалогу тела, материјала и простора јасно ођекује и у овом циклусу. Међутим, овде је присутна додатна димензија: енергија града и физички ритам рада постају интегрални део форме.

У формалном смислу радови успостављају занимљив баланс између минимализма и експресивне материјалности. Док једноставна геометрија вертикала подсећа на редуковани језик уметника попут Доналда Јудд-а, површина челика остаје изразито тактилна и органска. Трагови рада, удубљења и неравнине разбијају хладну геометријју и уводе елемент људског искуства у структуру форме.

Управо у тој напетости између дисциплине и спонтаности лежи снага ових радова. Челик, материјал познат по својој тврдоћи и стабилности, овде постаје запис процеса, инструмент кроз који се енергија претвара у структуру. Као што уметник сам каже, „што више свирам у металу, то он лепше пева“. Ова метафора прецизно описује природу рада: материјал реагује на ритам, а скулптура настаје као резултат тог дијалога.

У коначници, овај циклус показује како савремена скулптура може истовремено бити физичка, мисаона и просторна дисциплина. Град, тело и материјал улазе у јединствен однос у којем се енергија трансформише у форму. Скулптуре које настају из тог процеса функционишу као трајни записи концентрисаног деловања, вертикални трагови сусрета између материје, простора и људске воље да обликује свет око себе.