У долини реке Ибар, између Краљева и Новог Пазара, налази се група средњовековних манастира из 12. и 13. века.На простору тадашње младе српске државе Рашке, владари из династије Немањића изградили су више велелепних задужбина чиме су установили традицију задужбинарства која се и данас негује. Рађене у оригиналном стилу, насталом спајањем византијске архитектуре и романичке декорације, и украшени неким од најлепших фресака средњег века, манастири из „Долине краљева“ заузимају истакнуто место у светском културном наслеђу.
Сопоћани, Ђурђеви Ступови и Студеница део су УНЕСЦО Листе светске културне баштине, и заједно с манастирима Жича и Градац уврштени су у културну руту Савета Европе - Трансроманика (која повезује романичко наслеђе европских земаља).
Манастир Жича јединствен је међу манастирима у Србији. Овде је први српски архиепископ Свети Сава крунисао свог брата Стефана Немањића за првог српског краља. Чак седам престолонаследника крунисано је у манастиру чија је јаркоцрвена фасада рађена по узору на светогорске цркве. У част сваког крунисања, на манастиру су отворена нова врата због чега и данас Жича носи надимак „седмовратна”. Изграђена у 13. веку, представљала је и средиште прве српске архиепископије након што је српска црква добила самосталност.
У време турске власти, Жича је више пута рушена и обнављана, а данашњи изглед дугује опсежној рестаурацији рађеној почетком 20. века. Утицај романике огледа се у декорацији портала и преплетима на прозорима, као и на карактеристичним фризовима аркада.
У знатно оштећеном фрескосликарству разликују се три хронолошке стилске целине. Најзначајније међу њима су фреске настале између 1309. и 1316. године које су осликали вешти мајстори сликарске радионице краља Милутина.
У жељи да сједини западну културу свог родног краја с културом свог супруга српског краља Уроша I, краљица Јелена Анжујска изградила је Градац, манастир у коме је и сахрањена 1314. године. Манастир је изграђен у 13. веку и представља јединствен пример позне романичке архитектуре у Србији.
Комплексом доминира раскошна Богородичина црква рађена у рашком стилу, с елементима романике и готике који су видљиви у декорацији прозора, у изради аркада и кровних венаца.
У оквиру манастира налази се и храм Св. Николе, који припада типу католичке проповедничке цркве. Претпоставља се да су овде служене литургије за градитеље католичке вероисповести који су зидали Богородичину цркву.
Манастир Сопоћани подигнут је у самом центру некадашње државе Рашке. Изградио га је краљ Стефан Урош I Немањић у 13. веку, а обновио га је и проширио његов праунук Стефан Душан у 14. веку. Некада се овде налазио велики манастирски комплекс окружен каменим зидом, који су осим цркве сачињавали и трпезарија, конаци... Данас је очувана само Црква Св. Тројице, изграђена од тесаног камена с архитектонском пластиком рађеном у стилу романике.
Фреске настале у другој половини 13. века представљају врхунац рашког стила, што је између осталог видљиво у њиховој композиционој хармонији и посвећености античким идеалима лепоте. Фреска „Успење Богородице” која се одликује складом жуте, плаве, зелене и љубичасте боје, одише истовремено и смиреношћу и узвишеношћу, због чега је и проглашена најлепшом фреском средњег века на изложби у Паризу 1961. године.
На узвишењу изнад Новог Пазара налази се комплекс манастира Ђурђеви ступови подигнут у 12. веку. Оснивач манастира, српски владар Стефан Немања, био је уверен да му је Свети Ђорђе помогао да се извуче из затвора у који су га сместила његова браћа. Због тога је по изласку подигао манастир у знак захвалности великом свецу.
Велелепни комплекс манастира чинили су Црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и велике зидине с улазном кулом. Црквом доминирају велики звоници који су се у средњем веку називали ступови, по чему је манастир и добио име.
Унутрашњост манастира украшена је фрескама које су делом пренете у Народни музеј у Београду. Међу њима посебно се издваја импресивна слика Св. Ђорђа на коњу код самог улаза у манастир, као и портрети Немањића и приказ четири српска државна сабора на којима су донете значајне историјске одлуке.
Један од најзначајнијих манастирских комплекса средњевековне Србије, вековима је представљао духовни и културни центар државе Рашке.
Задужбина Стефана Немање из 12. века названа је по реци на чијој обали је изграђена. На први поглед манастирски комплекс одаје утисак снажног средњевековног утврђеног града. Моћне зидине с кулама које окружују манастирски комплекс биле су и остале ту да се заштите црква, трпезарија и конаци, у којима се од 12. века па до данас несметано одвија монашки живот.
У манастирском комплексу централно место заузима Богородичина црква, опасана фасадом од белог мермера и украшена романичком архитектонском пластиком. Портали, прозори и олтарски део цркве, богато су декорисани флоралним симболима и преплетима, а архитектонски украси на источном делу фасаде оживљавају легенде о митским бићима – змајевима и гуштерима с дугим змијоликим реповима. У оквиру цркве налази се и гробница оснивача манастира Стефана Немање.
Љубитељи средњевековне уметности долазе из далека само да би видели студеничке фреске, ремек-дела сликарства 13. века. Међу њима се посебно издваја „Распеће Христово”, упечатљив религиозни приказ с наглашеним људским димензијама страдања и бола. У ризници цркве чувају се капитални примерци српске примењене уметности као што је прстен Стефана Немање, затим предмети од метала, плаштанице, повеље и многе друге реликвије...
