Како би у једној реченици описала street art сцену у Србији?

Сцена се постепено развијала од деведесетих година и изградила је свој стил и рукопис. Многе ствари су се временом мењале и Србија је достигла глобални тренд који је био увелико у повоју. Данас Србија има фантастичне street art и graffiti уметнике од Ниша до Суботице. Мој омиљени пример је DUK фестивал који се одржава у Чачку већ 10 година. DUK је најбољи пример колико уметност утиче на град и његове грађане и зашто је битно да негујемо културу и уметност у јавном простору. Дела домаћих и интернационалних уметника сада красе више од 10 локација у Чачку.

Да ли се енергија Београда разликује од Новог Сада, Ниша или мањих градова када је реч о муралима?

Средина у којој настаје улична уметност диктира њен темпо, стил и правац. Тако да увек можете видети нешто другачије у сваком граду. Неки уметници имају толико истанчан стил који је постао потпис средине која га је обликовала.

Када бираш локацију за мурал, да ли прво „осетиш“ зид или причу града?

Не увек. Некада је то само моменат и моја лична перспектива. Мислим да моје радове највише обликује мој унутрашњи свет. Београд је мој град и увек ме инспирише да направим нешто ново.

Постоји ли град у Србији који те је посебно инспирисао и зашто?

Имала сам прилику да цртам широм Србије и свако место ми је дало ново искуство и перспективу. Кроз интервенције у јавном простору имаш прилику да боље упознаш град. То са собом носи једну потрагу која буди знатижељу и прилику да видиш ствари на другачији начин.

Колико је street art данас део туристичког доживљаја града? Да ли мурали могу да постану урбана атракција?

Мурали већ јесу урбана атракција. Постоје организоване street art туре, али и људи који самоиницијативно трагају за новим делима. Моју омиљену туру води Љиљана Радошевић, историчарка уметности која је највећа експерткиња за street art и графите у Србији.

Шта најчешће желиш да поручиш пролазницима кроз своје мурале?

Ако бих морала да бирам једну поруку то је да у друштву које је перпетуално окрутно, бити нежан је врло панк.

Да ли си имала ситуацију где ти је локална заједница помогла или реаговала на необичан начин?

Главна ствар код уличне уметности јесте заједница. Без заједнице она не постоји. Има пуно примера и пуно заједница које су помогле не само у стварању мурала већ и као инспирација.

Која ти је најнеобичнија или најизазовнија локација на којој си радила?

Силоси!
Осликавање та два мурала су ме научила многим стварима – од техничких, преко креативних до личних. Мислим да ми је то искуство показало колико могу да постигнем и какву снагу носим у себи.

Да ли је street art у Србији данас више уметност, активизам или визуелни идентитет града?

Сва три примера заједно заправо чине street art.

Када би могла да осликаш било који зид у Србији – где би био и шта би на њему било?

Одрасла сам на Новом Београду и то би дефинитивно била Генекс кула. Нисам сигурна тачно шта бих насликала, али било би везано за новобеоградске приче.