Јесења трпеза

Српска кухиња је попут саме Србије – на раскрсници истока и запада, обогаћена утицајима суседа и сопственом маштовитошћу. Путовање кроз земљу открива шарену лепезу укуса – од војвођанских равница до планинских села југа. Трпеза је прича о традицији, гостољубивости и једноставним, али незаборавним задовољствима.

Када се српска трпеза постави, пред гостима се нађу мирисни залогаји који освајају на први укус. Кајмак, кремаста млечни специјалитет, увек буди радозналост странаца, док ајвар од печене паприке плени бојом и снажним укусом. На столу често стоје и парчићи топле проје, скромног кукурузног хлеба, као и сочна гибаница, пита од сира и кора чији мирис најављује уживање.

Српска трпеза није потпуна без пића које је прати. Најпре је ту ракија, воћна рапсодија у чаши, чији мирис и топлина прате свако славље и сусрет. За оне који више уживају у лаганом ритму оброка, вина из српских винограда нуде раскош укуса – од белих са Фрушке горе до снажних црвених из Жупе и Неготина.

Ниједна јесења трпеза не може се замислити без слатког епилога. Ту су ванилице, ситни колачићи који се топе у устима и подсећају на породичне прославе, али и штрудле, пуњене маком, орасима или вишњама. У различитим крајевима Србије, на сто се додају и урмашице, сочни колачи у шећерном шербету, или баклаве, слојевите и богате, као наслеђе оријенталне кухиње.

„Јесења трпеза“ није само гастрономски доживљај, већ и путовање кроз културу и обичаје. Свако јело има своју причу, сваки гутљај пића свој карактер, а сваки залогај буди осећај блискости. Седећи за српским столом, путник постаје део традиције која траје, а укуси – од севера до југа – спајају различите крајеве у једну топлу и гостопримљиву целину.