На крају пута почиње прича
Ђавоља Варош није место на које се стиже случајно, до ње се долази као до приче коју ти је неко некада давно испричао, па пожелиш да је поново доживиш. Налази се на југу Србије, на обронцима планине Радан, у атару села Ђаке, око 27 километара југоисточно од Куршумлије, 89 километара од Ниша и око 288 километара од Београда.
То није само тачка на карти, већ призор који одмах буди радозналост и осмех, као да је природа овде одлучила да покаже своју најмаштовитију страну. До локалитета се стиже скретањем код Саставака са правца Ниш–Куршумлија–Приштина, затим уским асфалтним путем до села Зебице, па даље до уласка у заштићено подручје, одакле се до видиковца пешачи око 900 метара. И баш тих последњих неколико стотина метара пролази се спорије, не због умора, већ зато што сваки корак води ка призору који изгледа као да је изашао из неке старе, добро познате приче.
Камене капе и земљани људи
У средишту тог призора стоје 202 земљане фигуре, високе од 2 до 15 метара, распоређене у Ђавољој и Пакленој јарузи као необично друштво које је застало усред разговора. Са каменим капама на врху, ове фигуре делују као да су се окупиле на неком давном сабору природе и ту остале да чувају његову тајну.
Наука објашњава да су настале дуготрајном ерозијом: киша је односила растресит слој тла, док је камен штитио земљу испод себе. Али оно што их чини посебним јесте чињеница да се и данас мењају — расту, обликују се и нестају, чинећи Ђавољу Варош живим чудом природе.
Управо зато је овај локалитет био кандидат Србије за избор Нових 7 светских чуда природе, где се нашао међу Топ 77 на свету и као најбоље пласирани кандидат у Европи у својој групи. Нека места освајају лепотом, а нека, попут овог, причом коју дуго носите са собом.
Али Ђавоља Варош не би била то што јесте када би се могла објаснити само науком. Народ је у овим фигурама одувек видео више — причу, казну, опомену и веровање које траје.
Најпознатија легенда каже да је ђаво припремио „ђавољу воду“ како би мештани заборавили крвно сродство, па су, омамљени, кренули да венчају брата и сестру. Вила заштитница овог краја покушала је да спречи несрећу, а када није успела, помолила се Богу да заустави светогрђе; тада су се небо и земља спојили, дунуо је хладан ветар и сватови су са младенцима остали окамењени заувек.
Друга легенда, једнако снажна и блиска свакодневном животу, каже да фигуре представљају окамењене ђаволе којих су се људи ослободили након ноћи проведене крај цркве Свете Петке.
Као и свака добра прича, и ове легенде говоре више о људима него о камену — о вери, нади и потреби да се пронађе место где се човек осећа лакше и ближе себи.
Легенде које инспиришу
Црвена вода, света тишина и дрвена црква
Посебну чар овом простору дају и природни феномени који додатно појачавају његову јединственост. Ђавоља вода, изузетно кисела и богата минералима, и Црвено врело, које земљи даје карактеристичну црвенкасту боју, делују као детаљи из исте необичне, али фасцинантне природне слике.
У близини се налази и дрвена црква Свете Петке. Скромна, тиха и складна, готово стидљива пред толиким чудом природе. Верује се да помаже онима који долазе са жељом и надом, па посетиоци и данас остављају симболичне трагове својих жеља, у атмосфери која позива на мир и унутрашњи баланс.
Тако се у Ђавољој Вароши, на малом простору, сретну три Србије: она камена, она легендарна и она која још увек верује да природа није само пејзаж, него разговор између човека и нечег већег од њега. Зато се одавде не одлази само са фотографијом, него са осећајем да си накратко видео како изгледа када се мит и географија погледају право у очи.
Посетиоци, након шетње кроз ово јединствено природно чудо, могу предахнути у ресторану у оквиру локалитета, где уз традиционална јела искуство добија свој заокружени, топли завршетак. Јер у Ђавољој Вароши и предах има посебан укус, онај који се памти и којем се радо враћаш.
