Ускрс – како ми то овде прослављамо

У Србији се Ускрс не најављује само календаром, већ и бојама, мирисима и тихим породичним ишчекивањем које се увлачи у кућу још на Велики петак. Тога дана, у многим домовима, фарбају се јаја — најчешће прво једно црвено, оно посебно, чуваркућа, које остаје у дому као симбол здравља, напретка и благослова за укућане. Негде се јаја боје у луковини, негде се шарају воском и писаљком, уз стара слова, крстиће, гранчице и цветове, а негде свака кућа има своју малу тајну нијансе коју ниједна фабричка боја не може да понови. И баш у томе је драж: Ускрс у Србији није празник који се само слави, већ празник који се припрема рукама. За трпезом, у кухињи, крај шпорета, уз смех, уз понеку причу из детињства и уз обавезну реченицу да су „некад јаја била лепша“. А заправо су лепа и данас, јер свако од њих носи нешто од дома, нешто од обичаја и нешто од оне мирне радости коју човек може да понесе са собом само из земље у којој се празници још увек осећају целим бићем.

На ускршње јутро Србија постаје велика кућа са много врата која се отварају пријатељима, родбини и комшијама. У госте се долази са офарбаним јајима, као са малим даровима пажње, једноставним и лепим као што су некада биле све важне ствари. Чим се пређе праг, изговара се поздрав који празник чини живим: „Христос васкрсе“, а одговор стиже готово певачки, са осмехом и топлином: „Ваистину васкрсе“. Онда почиње оно што деца чекају више него колаче, а одрасли се праве да их не занима, иако их занима и те како, куцање јајима. Бирају се најтврђа, загледају се као драгуљи, одмеравају прстима, а победа, макар и сасвим мала, прима се као да је освојено нешто много веће од једног доручка. У том обичају има игре, али и поруке: Ускрс у Србији је празник сусрета. Није довољно да се радујеш сам; радост мора да се подели, да стигне до туђе руке, до туђег стола, до нечијег детета које ће своје јаје чувати као трофеј све до вечери.

А онда, када се гости смене, када се јаја проберу, окрзну и насмеју укућане, долази време за породичну трпезу ону праву, свечану, недељну, због које се успори дан и утишају телефони, макар накратко, што је за савременог човека већ скоро чудо. На столу су обично ускршња јаја, домаћи хлеб, погача, свечани ручак, колачи и све оно што свака кућа у Србији назива „нашим“, без потребе да то даље објашњава. За Ускрс се не окупља само породица, већ и успомена: на баке које су најлепше шарале јаја, на деке који су увек „случајно“ побеђивали у куцању јајима, на детињства која миришу на ванилу, тамјан и пролеће. Зато је Ускрс у Србији много више од празника, то је доживљај заједништва који путник не посматра са стране, већ га осети чим седне за сто. А за оне који желе да виде како обичај прераста у веселу јавну свечаност, Србија чува и посебне манифестације посвећене куцању јајима, међу којима је најпознатија Мокринска Туцинијада, чувено надметање које из године у годину показује да традиција овде није успомена, него жив, разигран и гостопримљив део свакодневице.