Тренутак када је Србија ушла у модерну Европу

Фебруар је у Србији месец када историја не стоји иза стакла, него шета поред вас — у мирису зиме, у звуку звона, у речи „Сретење“ која као да у себи носи и сусрет и одлуку. У таквом фебруару, пре скоро два века, једна мала кнежевина је смогла снаге да се изрази језиком права, а не само језиком буне и преживљавања. Сретењски устав из 1835. није био пука „правна форма“, већ знак самопоуздања: да држава може да се мери правилима, а народ достојанством. Данас, када путујемо кроз Србију, често јуримо видиковце и укусе (с правом), али понекад је најлепши видик управо онај на којем се види како се једна земља учила модернизацији — полако, тврдоглаво, са стилом.

Донет на Великој народној скупштини у Крагујевацу и потврђен заклетвом кнеза Милоша, Сретењски устав је био амбициозан документ за своје време: подељен на 14 глава и 142 члана, са јасно израженом намером да уреди власт и ограничи самовољу. У њему се препознаје дах европских либералних идеја — раздвајање надлежности власти, наговештај модерног државног апарата, али и оно што увек највише занима обичан свет: да ли закон важи једнако и да ли се човек може осећати сигурније под кровом државе. У другој глави чак су наведени државни симболи, што је за тада вазални положај Србије било посебно осетљиво и политички „гласно“. Аутор нацрта био је Димитрије Давидовић, човек пера и политике, који је устав написао слободоумно, као да је знао да се будућност некад мора потписати и пре него што стигне.

Најдраматичније у овој причи је то што је устав трајао кратко — суспендован је после свега 55 дана, под притиском великих сила тог доба: Османског царства, Русије и Аустрије, којима је такав либерални тон деловао као варница у шуми феудалног поретка. Али баш у тој краткоћи има туристичке симболике: Србија је земља у којој се историја често згушњава, па се преломне идеје догађају брзо, бурно и на местима која данас можете да посетите без великог напора. Крагујевац, тадашња престоница, носи атмосферу тренутка када је устав прочитан пред народом; а чињеница да се оригинал чува у Архиву Србије даје Београду ону тиху завршницу приче — тамо где се чувају папири који су некад били храбрији од топова.

Зато је фебруар идеалан за „путовање с разлогом“: да спојите шетњу градовима, свратите у Народни музеј Србије у Београду и упознате се са портретима владара из тог периода, продужите до Војни музеј на Калемегдануу где, поред осталог, стоје и сабље из устанка који је претходио уставу, док у Народном музеју у Крагујевцу можете ставити VR наочаре, вратити се у прошлост два века и „шетати“ дворским комплексом кнеза Милоша. Посетите архиве, осетите кафанску топлину и једно важно подсећање — да је Србија, поред свега што се о њој прича, умела да напише модерну идеју о себи.