Мало је ствари које Србију тако аутентично представљају као српско коло – народну игру која је постала симбол заједништва, радости и културног идентитета. Коло није само плес; оно је ритуал који спаја генерације, прилика да се руке ухвате у круг и да срца заиграју у истом ритму. Ово јединствено народно благо уврштено је 2017. године на УНЕСКО листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као признање његовој универзалној вредности и трајности.
Коло се игра у свим приликама – од свадби и крштења, преко великих сабора и празника, до мањих, породичних прослава. Оно је истовремено и свечаност и игра, тренутак када се радост заједнички дели. Изводе га сви – од најмлађих до најстаријих, јер нико није „претерано млад“ или „превише стар“ да стане у коло. Српска народна ношња даје посебан шарм овим играма: жене у везеним кошуљама, са марама и ђерданима, мушкарци у опанцима и прслуцима украшеним традиционалним шарама – заједно чине праву живу уметничку слику.
Широм Србије делују бројна културно-уметничка друштва (КУД-ови), чији чланови са поносом негују и преносе традицију. Ове групе путују по свету, представљајући Србију на фестивалима и манифестацијама, где коло увек изазива осмех и аплауз. Оно није везано само за Балкан – српске заједнице у Европи, Америци, Аустралији и шире такође га играју, чувајући тако своје корене и преносећи их новим генерацијама. Гледајући коло, и они који га никада нису играли осете снагу заједништва и ритам који позива да се прикључе.
Коло је више од плеса – то је симбол припадности и гостопримства. За туристе, то је прилика да из прве руке осете дух Србије, да се прикључе кругу и барем на тренутак постану део традиције старе вековима. А кад једном заиграте коло, схватићете зашто Срби кажу да „игра није игра ако није у колу“.
