Српска слава – породични празник који постоји само овде

Ако желите да разумете душу Србије, немојте кренути од списка музеја и споменика. Крените од једне обичне куће у којој се тог дана ништа не дешава „обично“. На зиду икона породичног свеца, на столу свећа, жито и мирис свежег славског колача, у ходнику гомила капута, а из кухиње гласови који се преплићу са мирисом печења и руске салате. Добро дошли на славу – породични празник какав не постоји нигде другде на свету.

Слава је дан када породица обележава свог крсног свеца, заштитника дома. То је традиција својствена пре свега Србима православне вере и преноси се са колена на колено, обично са оца на сина, као невидљива, али врло снажна породична „лична карта“.

Иако је дубоко црквени обичај, слава се слави код куће. Тог дана врата су широм отворена за родбину, пријатеље, комшије… У народу се каже: „На славу се не зове – на славу се долази.“ Дође ко зна датум, а домаћин је дужан да свакога дочека као најављену част. Уз осмех, наравно, и пун сто.

У центру овог празника није скуп поклона, него један хлеб. Славски колач – свечани, богато украшени хлеб од квасног теста – можда је најбољи начин да се разуме колико је слава нежна мешавина вере, традиције и породичне интиме.
Колаč се меси дан уочи славе. У традиционалним домаћинствима домаћица то ради после молитве, чистих руку и са посебном пажњом, често користећи освећену воду. На врху се од теста обликују крст, гроздови, класови пшенице, голуб или иницијали „IC XC NI KA“ – мали рељефни симболи наде, живота и мира.

На дан славе, колач стоји на столу поред посуде са житом (кољиво или жито, кувана пшеница са орасима и шећером, у спомен прецима) и високе воскане свеће са ликом свеца. Када дође свештеник или се породица окупи у цркви, колач се прелива вином, затим се сеče у облику крста, окреће и заједно „ломи“. Тај тренутак, кад неколико руку истовремено држи хлеб, прави је мали ритуал заједништва, као да цела породица на тренутак дише истим плућима.

Симболика је јасна и онима који први пут присуствују: хлеб представља Христово тело, вино његову крв, жито подсећа на Васкрсење и вечни живот, а свећа на светлост која треба да обасјава дом током целе године. Али у пракси, све изгледа топло, интимно, помало свечано, а нимало „туристички режирано“. То је оно што славу чини тако посебном.

Колико год да изгледа скромно – једна кућа, једна породица, један сто – слава је одавно изашла из оквира једног народа. Управо због своје посебности и улоге у чувању идентитета и породичне традиције, UNESCO је 2014. године уврстио славу на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као јединствено добро Србије.

За путника који први пут уђе у кућу на дан славе, први утисак је – трпеза. У зависности од тога да ли је тог дана пост или не, на столу се смењују посна и мрсна јела: мезе са сушеним месом, сиром и ајваром, сарме, печење, пите и гибанице, руска и француска салата, домаће туршије, проје, чорбе, колачи и торте. Све то прати чаша вина или ракије уз здравицу за здравље домаћина и гостију.

Ипак, суштина славе није у томе „колико“ има хране, већ у томе „кога“ има за столом. Слава је истовремено и сећање на претке и обећање будућим генерацијама да ће се у овом дому увек окупљати око истог свеца и истих вредности. Због тога многе школе, градови, па чак и институције имају свог заштитника и сопствену славу – од београдског Спасовдана до Савиндана у школама.

За госта из иностранства, позив на славу је можда највећи комплимент који може да добије у Србији. То значи да није „само турист“, већ скоро као члан породице. Ваша „улазница“ је осмех, искрена радозналост и, по могућству, спремност да бар једном кажете „живели“ на српском. Ако уз то научите и да не одбијате још једно парче торте, домаћин ће вас вероватно заувек рачунати као „нашег“.

Зато, када планирате путовање кроз Србију, поред манастира, планина и градова, оставите простора и за оно што се не може уцртати на мапи – за позив на славу. То је тренутак када се туристичка рута претвара у породичну причу, а ви од посетиоца постајете гост за столом који чува сећање, веру и – наравно – мноштво неодољивих ђаконија.