Паљење Бадњака

Уочи великих празника, свет се утишава на различите начине — негде кроз светлуцање градова, а негде кроз мир и топлину ватре која окупља људе. А у Србији, баш на Бадње вече, то светло добија име: Бадњак. Није то само дрво које гори, пред кућом, у порти цркве, на сеоском раскршћу или у граду где варнице лете ка небу као ситне, ужурбане честитке, већ симбол заједништва и породице.

Паљење Бадњака је један од најупечатљивијих обичаја српске божићне традиције: млади храст или цер се ритуално сече на Бадњи дан, уноси у дом или се пали на Бадње вече, уз поздраве и жеље за напредак, здравље и мир у кући. У савременом животу, када многи немају огњиште, све чешће се бадњак пали заједнички испред храмова – и баш ту се види његова најлепша намена: да окупи како би сви дисали као један у кругу топлоте заједништва.

Да бисте разумели Бадњак, морате се на тренутак вратити пре црквених звона – у време када је ватра била граница између зиме и опстанка, а храст више од дрвета. Код старих Словена (и шире у европским предхришћанским традицијама), ватра у најтамнијем делу године носила је јасну поруку: „издржаћемо“, „вратиће се светлост“, „почиње нови круг“. Зато се у Бадњаку често препознаје спој култа дрвета и култа ватре – обред који симболички призива сунчеву снагу и плодност године која долази, а огњиште постаје центар породичног света.

Храст се у том слоју појављује као „право“ дрво за овакав чин: снажно, дуговечно, поштовано. Није случајно што се Бадњак најчешће везује баш за храст или цер и што се око њега плету жеље за напредком дома. И данас, када се Бадњак уноси или пали, кроз тај чин провири древна логика: човек се не бори против зиме сам – него у заједници, уз ватру која све спаја у исти ритам.

Хришћанство је прихватило оно што је народ већ знао срцем и дало му јасну божићну симболику. У православном тумачењу, бадња ватра подсећа на ватру коју су, према предању, пастири наложили у Витлејему да загреју тек рођеног Христа; варнице су слика радости, а топлина – слика спасења и близине. У неким објашњењима Бадњак наговештава и дрво Крста: од дрвета које греје до дрвета које спасава – све стаје у једну, снажну симболичку линију.

Зато Бадње вече у нашем обичајном календару није вече буке, него вече будности и помирења: да се ништа „тешко“ не носи у нову годину срца, да се опрости, да се уђе у Божић мирно. И зато је позив једноставан: придружите се паљењу Бадњака – у својој породици, у селу, у граду, испред најближег храма. Станите близу ватре, али још ближе људима. Ако вас неко пита шта се ту тачно слави, можете мирно рећи: слави се светлост која се враћа – и она на небу, и она у нама.