Шта вас је прво привукло фотографисању природе и дивљих животиња у Србији – и да ли се сећате тренутка када сте схватили да је ово више од хобија?

Моја генерација је имала ту срећу да одраста уз прелепе емисије на ТВ-у као што је „Опстанак“ и филмове Петра Лаловића „Последња Оаза“ и „Свет који нестаје“, па је тако у мени увек било жеље да те неке животиње видим изблиза у свом природном амбијенту.

Пошто сам викенде и школске распусте проводио код бабе и деде на селу у Међи и Српском Итебеју, већину времена проводио сам возећи се бициклом по природи и тражећи орлове, лисице, јежеве и друге животиње које су живеле у тим крајевима. Када бих их нашао, полако бих им се приближио и посматрао сатима, тако да сам често био сведок многих фантастичних момената које сам до тада гледао само на ТВ-у.

У неком моменту пожелео сам да имам начин како и ја да снимим неке кадрове и направим нешто слично филмовима које сам гледао и тако својој околини пренесем лепоту тог „света око нас“, лепоту земље у којој живим и за коју мислим да је најлепша на свету.

Када бисте некоме ко никада није био у Србији морали да је „опишете кроз објектив“, шта би се нашло у том кадру?

Ово је тешко питање и бојим се да нема простора да наведем све те природне лепоте које Србија има, али првенствено бих је представио кроз наше националне паркове: Ђердап, Тару, Копаоник, Фрушку гору и Шар планину, затим кроз специјалне резервате природе: Стари Бегеј – Царска бара, Засавицу, Обедску бару, Јелашничку клисуру, Голију, Делиблатску пешчару, Горње Подунавље и многе друге.

И за сваког заљубљеника у природу ту има нешто занимљиво, било да су то реке, језера, водопади, пећине, биљне и животињске врсте које ту живе, народни обичаји и традиционалне манифестације…

Пошто је фотографисање дивљих животиња моје опредељење, свакако бих препоручио кањон реке Увац где се налази једна од највећих колонија белоглавих супова на Балкану, Царску бару где живи и гнезди свих осам врста чапљи које живе у Србији, СРП Горње Подунавље које је дом величанственог ритског јелена, црне роде и орла белорепана… заиста је тешко издвојити једну дестинацију.

Србија је дом бројним врстама птица, лисица, вукова и других дивљих животиња. Које регије или станишта су вас највише изненадиле својом разноврсношћу?

Када фотографишем, усредсредим се на одређену врсту и тада су ми остале карактеристике тог подручја ван фокуса.

Ипак, ове године сам имао ту част да фотографишем у ГЕО парку Ђердап за потребе израде фотомонографије Гео парка, тако да је фокус био на свему — од природних лепота којима је овај крај богат до духовних и традиционалних вредности које би сви требало да упознамо.

Такође, имао сам прилику да истражујем Вршачке планине са чувеним Милетом Вучановићем, који нам је показао колико су оне разноврсне у погледу живих бића која живе на њима.

Многи људи имају предрасуде према неким крајевима јер на први поглед изгледају монотоно, али када се мало удаље од људских насеља и умире, природа ће им се показати у свом правом светлу — својом разноврсношћу и лепотом.

Још ако имате неког локалног водича који ће вас одвести право у „срце“ тог краја, онда сте победили.

Посматрање птица (birdwatching) све је популарније широм света. По вашем искуству, да ли је Србија добра дестинација за ову врсту туризма и која су то места најатрактивнија за овај хоби?

Birdwatching је у свету веома заступљен и у њему уживају све старосне структуре — од мале деце до одраслих људи. Људи се често удружују и наменски одлазе на одређена места у одређена доба године како би посматрали неке врсте и тиме обогатили свој посматрачки дневник.

У неким нама суседним земљама посматрање птица и животиња уопште доноси знатне приходе градовима на чијим се територијама ово спроводи. Оно што је пресудно за овај вид туризма јесте оспособљеност водича као и однос управљача према добру којим управља.

Србија има фантастичан положај јер се налази на миграторном путу многих птичијих врста које се селе зими, а одређени број тих селица се и задржава у нашој земљи због повољне климе током зиме.

Када додамо томе да у Србији имамо велики број заштићених подручја где гнезди велики број гнездарица, видимо да је наша земља идеална за овај вид туризма.

Издвојио бих специјалне резервате природе Стари Бегеј – Царска бара и Обедску бару, одакле сам се увек враћао са великим бројем прелепих фотографија.

Постоје ли видиковци или „тиха места“ у Србији на која се увек радо враћате – било због светла, пејзажа или тренутака које тамо доживите?

Мање-више то су све видиковци који су познати и безброј пута фотографисани. По мени, поента је само у времену доласка на њих, а то време треба да је рано ујутру када се живот буди или касно поподне када се животиње спремају за спавање, односно крећу у лов. Да не кажем како је тада светло најбоље за фотографисање, па ћете моћи да уживате у оној правој лепоти погледа коју вам тај видиковац пружа.

Посебно бих издвојио видиковце Плоче и Ковилово у НП Ђердап, односно Бањску стену и Црњесково у НП Тара.

Што се тиче „тихих места“ којима се увек враћам, то су места дунавских и тиских кубика где црне роде одмарају на својим сеобама, где млади белорепани уче да лове, где јелени долазе током врелих летњих дана да се освеже у води, где се мале лисице безбрижно играју испред своје јазбине.

Поред ових „дивљих“ места, често одлазим и у забачена села која, иако су полунапуштена, и даље чувају дух наших предака који су живели у складу са природом и тим светом који нас окружује.

Фотографисање дивљине често значи рано устајање, дуго чекање и пуно стрпљења. Како изгледа један ваш типичан дан на терену?

Трудим се да пар дана пре фотографисања одем на локацију и припремим скровиште у које ћу се увући још за време мрака како ме животиње не би приметиле.

Затим следи најзахтевнији део, а то је чекање које некада траје и цео дан док се животиња не појави. Пронаћи место где животиња борави током дана је један део посла, а да ли ће се појавити тог дана зависи од много фактора.

Како дивље животиње имају изузетно развијена чула, морам да, док боравим у скровишту, покрете сведем на минимум. Временски услови додатно утичу, јер уколико имамо „лош ветар“, нема ништа од фотографисања. На најмањи наговештај опасности животиња неће изаћи или ће брзо побећи у сигурност шуме.

Прави ужитак настаје када се све намести како треба, па ти животиње прилазе ни не знајући да си им близу. Оне тада живе своју свакодневницу и тај осећај је непроцењив и често адреналински. Тај моменат постаје испуњење снова — нестају све муке које су настале до тада и желиш да дан траје вечно.

Које годишње доба у Србији вам је фотографски најузбудљивије и зашто – и шта бисте тада препоручили посетиоцима да не пропусте?

Свако годишње доба носи неку лепоту, за мене су ипак најлепша годишња доба за фотографисање природе пролеће и јесен.

Пролеће јер се тада природа буди и почиње нови живот. Дивље животиње су мање опрезне јер крећу љубавне игре удварања и борбе за територију код мужјака, тако да им је лакше прићи. Планине постају прави рај за фотографисање птица певачица, медведа, срндаћа, док су језера и реке препуна барских птица, видри, даброва, орлова белорепана и многих других прелепих створења.

Јесен је период када се природа и њени становници полако спремају за зиму. Сеобе птица су у пуном јеку, тако да се може свашта занимљиво видети и фотографисати. Животиње се припремају за зимски сан, па су активније током целог дана на прикупљању хране како би створиле што више масних наслага. Ватромет јесењих боја даје нам могућност за фотографисање фантастичних пејзажа, а на Ђердапу, Копаонику, Тари, Златибору и многим другим планинама у Србији креће „рика јелена“ — природни спектакл када се јелени боре како би сачували своје хареме од супарника.

Колико је важно поштовање природе и дивљих животиња у вашем раду, и шта би сваки путник требало да зна пре него што крене у истраживање природе Србије?

Фотографишући дивље животиње у њиховом животном простору, ми долазимо код њих у кућу и самим тим им нарушавамо неку њихову хармонију у којој су до тада живели, тако да би било пожељно — чак пре обавеза — да како ту кућу затекнемо, тако је и оставимо.

Свако узнемиравање животиња током обављања њихових животних циклуса за животиње је један вид стреса. Неке животиње то добро подносе, док су неке у стању да напусте младунце и своју територију, што може бити фатално за њих.

Установе које се баве газдовањем националним парковима и заштићеним природним добрима имају прописане активности које се могу спроводити, тако да је потребно придржавати се тих мера. За све активности које желимо да спроводимо у тим подручјима морамо да се обратимо стручним службама.

Човек је само део природе и као такав треба да буде свестан и одговоран да ту природу остави и наредним поколењима.

Да ли вам се током година догодила нека неочекивана или духовита анегдота на терену – тренутак који није завршио на фотографији, али се памти заувек?

Нама фотографима, колико год да смо близу животиња, оне су увек далеко — хоћемо зеницу ока да им фотографишемо.

Приликом једног таквог фотографисања био сам у ронилачком оделу у бари и чекао сам ћубастог гњурца у жутим локвањима. Сунце идеално, контраст савршен — све је било ту за топ фотографију, чекао се главни јунак.

У неком моменту гњурац је само изронио из локвања и посматрао околину како би се уверио да је све у реду. Након пар секунди кренуо је полако према мени… чекам га, нећу да га фотографишем још увек јер нећу да га звук апарата отера… један погрешан потез и зарониће. А шта ако ме види, запитам се у неком моменту — креће борба у мени шта радити.

Почињем полако да се спуштам у воду да бих био што мање уочљив. Не размишљам ни о пијавицама које ће ми се накачити, већ само о томе да ме он не примети.
Одједном схватам да ми је рука мокра, односно да ми је апарат у води. Брзо окидам пар снимака док још ради и устајем… један позив другару који ради као продавац фото-опреме потврдио ми је оно што сам и сам наслућивао, али нисам желео да признам — немам више фотоапарат, а самим тим ни фотографије које сам снимио.

Сваки дан фотографисања занимљив је за себе. Боравак у природи нас оплемењује и пуни позитивном енергијом која нам је свима потребна. Нису то увек лаки терени, али су некако драги и чине ме срећним јер је то оно што желим да радим.

Ако бисте морали да издвојите једну фотографију која, по вама, најбоље представља дух Србије – шта би било на њој и где је настала?

Био би то, на првом месту, орао белорепан — симбол слободе, врста која се пре десетак година налазила пред истребљењем. Ситуација је сада стабилна захваљујући праћењу популације и очувању њихових станишта дуж река, старих шума и високих стабала на којима прави гнездо, као и подизању свести код људи о значају и лепоти овог створења.
Права је срећа посматрати ову величанствену птицу у свом природном окружењу, обилазити гнезда и пратити одрастање младунaца.