Uskrs – kako mi to ovde proslavljamo

U Srbiji se Uskrs ne najavljuje samo kalendarom, već i bojama, mirisima i tihim porodičnim iščekivanjem koje se uvlači u kuću još na Veliki petak. Toga dana, u mnogim domovima, farbaju se jaja — najčešće prvo jedno crveno, ono posebno, čuvarkuća, koje ostaje u domu kao simbol zdravlja, napretka i blagoslova za ukućane. Negde se jaja boje u lukovini, negde se šaraju voskom i pisaljkom, uz stara slova, krstiće, grančice i cvetove, a negde svaka kuća ima svoju malu tajnu nijanse koju nijedna fabrička boja ne može da ponovi. I baš u tome je draž: Uskrs u Srbiji nije praznik koji se samo slavi, već praznik koji se priprema rukama. Za trpezom, u kuhinji, kraj šporeta, uz smeh, uz poneku priču iz detinjstva i uz obaveznu rečenicu da su „nekad jaja bila lepša“. A zapravo su lepa i danas, jer svako od njih nosi nešto od doma, nešto od običaja i nešto od one mirne radosti koju čovek može da ponese sa sobom samo iz zemlje u kojoj se praznici još uvek osećaju celim bićem.

Na uskršnje jutro Srbija postaje velika kuća sa mnogo vrata koja se otvaraju prijateljima, rodbini i komšijama. U goste se dolazi sa ofarbanim jajima, kao sa malim darovima pažnje, jednostavnim i lepim kao što su nekada bile sve važne stvari. Čim se pređe prag, izgovara se pozdrav koji praznik čini živim: „Hristos vaskrese“, a odgovor stiže gotovo pevački, sa osmehom i toplinom: „Vaistinu vaskrese“. Onda počinje ono što deca čekaju više nego kolače, a odrasli se prave da ih ne zanima, iako ih zanima i te kako, kucanje jajima. Biraju se najtvrđa, zagledaju se kao dragulji, odmeravaju prstima, a pobeda, makar i sasvim mala, prima se kao da je osvojeno nešto mnogo veće od jednog doručka. U tom običaju ima igre, ali i poruke: Uskrs u Srbiji je praznik susreta. Nije dovoljno da se raduješ sam; radost mora da se podeli, da stigne do tuđe ruke, do tuđeg stola, do nečijeg deteta koje će svoje jaje čuvati kao trofej sve do večeri.

A onda, kada se gosti smene, kada se jaja proberu, okrznu i nasmeju ukućane, dolazi vreme za porodičnu trpezu onu pravu, svečanu, nedeljnu, zbog koje se uspori dan i utišaju telefoni, makar nakratko, što je za savremenog čoveka već skoro čudo. Na stolu su obično uskršnja jaja, domaći hleb, pogača, svečani ručak, kolači i sve ono što svaka kuća u Srbiji naziva „našim“, bez potrebe da to dalje objašnjava. Za Uskrs se ne okuplja samo porodica, već i uspomena: na bake koje su najlepše šarale jaja, na dede koji su uvek „slučajno“ pobeđivali u kucanju jajima, na detinjstva koja mirišu na vanilu, tamjan i proleće. Zato je Uskrs u Srbiji mnogo više od praznika, to je doživljaj zajedništva koji putnik ne posmatra sa strane, već ga oseti čim sedne za sto. A za one koji žele da vide kako običaj prerasta u veselu javnu svečanost, Srbija čuva i posebne manifestacije posvećene kucanju jajima, među kojima je najpoznatija Мokrinska Tucanijada, čuveno nadmetanje koje iz godine u godinu pokazuje da tradicija ovde nije uspomena, nego živ, razigran i gostoljubiv deo svakodnevice.