Srpska slava – porodični praznik koji postoji samo ovde

Ako želite da razumete dušu Srbije, nemojte krenuti od spiska muzeja i spomenika. Krenite od jedne obične kuće u kojoj se tog dana ništa ne dešava „obično“. Na zidu ikona porodičnog sveca, na stolu sveća, žito i miris svežeg slavskog kolača, u hodniku gomila kaputa, a iz kuhinje glasovi koji se prepliću sa mirisom pečenja i ruske salate. Dobro došli na slavu – porodični praznik kakav ne postoji nigde drugde na svetu.

Slava je dan kada porodica obeležava svog krsnog sveca, zaštitnika doma. To je tradicija svojstvena pre svega Srbima pravoslavne vere i prenosi se sa kolena na koleno, obično sa oca na sina, kao nevidljiva, ali vrlo snažna porodična „lična karta“.

Iako je duboko crkveni običaj, slava se slavi kod kuće. Tog dana vrata su širom otvorena za rodbinu, prijatelje, komšije… U narodu se kaže: „Na slavu se ne zove – na slavu se dolazi.“ Dođe ko zna datum, a domaćin je dužan da svakoga dočeka kao najavljenu čast. Uz osmeh, naravno, i pun sto.

U centru ovog praznika nije skup poklona, nego jedan hleb. Slavski kolač – svečani, bogato ukrašeni hleb od kvasnog testa – možda je najbolji način da se razume koliko je slava nežna mešavina vere, tradicije i porodične intime.

Kolač se mesi dan uoči slave. U tradicionalnim domaćinstvima domaćica to radi posle molitve, čistih ruku i sa posebnom pažnjom, često koristeći osvećenu vodu. Na vrhu se od testa oblikuju krst, grozdovi, klasovi pšenice, golub ili inicijali „IC XC NI KA“ – mali reljefni simboli nade, života i mira.

Na dan slave, kolač stoji na stolu pored posude sa žitom (koljivo ili žito, kuvana pšenica sa orasima i šećerom, u spomen precima) i visoke voštane sveće sa likom sveca. Kada dođe sveštenik ili se porodica okupi u crkvi, kolač se preliva vinom, zatim sečе u obliku krsta, okreće i zajedno „lomi“. Taj trenutak, kad nekoliko ruku istovremeno drži hleb, pravi je mali ritual zajedništva, kao da cela porodica na trenutak diše istim plućima.

Simbolika je jasna i onima koji prvi put prisustvuju: hleb predstavlja Hristovo telo, vino njegovu krv, žito podseća na vaskrsenje i večni život, a sveća na svetlost koja treba da obasjava dom tokom cele godine. Ali u praksi, sve izgleda toplo, intimno, pomalo svečano, a nimalo „turistički režirano“. To je ono što slavu čini tako posebnom.

Koliko god da izgleda skromno – jedna kuća, jedna porodica, jedan sto – slava je odavno izašla iz okvira jednog naroda. Upravo zbog svoje posebnosti i uloge u čuvanju identiteta i porodične tradicije, UNESCO je 2014. godine uvrstio slavu na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kao jedinstveno dobro Srbije.

Za putnika koji prvi put uđe u kuću na dan slave, prvi utisak je – trpeza. U zavisnosti od toga da li je tog dana post ili ne, na stolu se smenjuju posna i mrsna jela: meze sa sušenim mesom, sirom i ajvarom, sarme, pečenje, pite i gibanice, ruska i francuska salata, domaće turšije, proje, čorbe, kolači i torte. Sve to prati čaša vina ili rakije uz zdravicu za zdravlje domaćina i gostiju.

Ipak, suština slave nije u tome „koliko“ ima hrane, već u tome „koga“ ima za stolom. Slava je istovremeno i sećanje na pretke i obećanje budućim generacijama da će se u ovom domu uvek okupljati oko istog sveca i istih vrednosti. Zbog toga mnoge škole, gradovi, pa čak i institucije imaju svog zaštitnika i sopstvenu slavu – od beogradskog Spasovdana do Savindana u školama.

Za gosta iz inostranstva, poziv na slavu je možda najveći kompliment koji može da dobije u Srbiji. To znači da nije „samo turist“, već skoro kao član porodice. Vaša „ulaznica“ je osmeh, iskrena radoznalost i, po mogućstvu, spremnost da bar jednom kažete „živeli“ na srpskom. Ako uz to naučite i da ne odbijate još jedno parče torte, domaćin će vas verovatno zauvek računati kao „našeg“.

Zato, kada planirate putovanje kroz Srbiju, pored manastira, planina i gradova, ostavite prostora i za ono što se ne može ucrtati na mapi – za poziv na slavu. To je trenutak kada se turistička ruta pretvara u porodičnu priču, a vi od posetioca postajete gost za stolom koji čuva sećanje, veru i – naravno – mnoštvo neodoljivih đakonija.