Na kraju puta počinje priča
Đavolja Varoš nije mesto na koje se stiže slučajno, do nje se dolazi kao do priče koju ti je neko nekada davno ispričao, pa poželiš da je ponovo doživiš. Nalazi se na jugu Srbije, na obroncima planine Radan, u ataru sela Đake, oko 27 kilometara jugoistočno od Kuršumlije, 89 kilometara od Niša i oko 288 kilometara od Beograda.
To nije samo tačka na karti, već prizor koji odmah budi radoznalost i osmeh, kao da je priroda ovde odlučila da pokaže svoju najmaštovitiju stranu. Do lokaliteta se stiže skretanjem kod Sastavaka sa pravca Niš–Kuršumlija–Priština, zatim uskim asfaltnim putem do sela Zebice, pa dalje do ulaska u zaštićeno područje, odakle se do vidikovca pešači oko 900 metara. I baš tih poslednjih nekoliko stotina metara prolazi se sporije, ne zbog umora, već zato što svaki korak vodi ka prizoru koji izgleda kao da je izašao iz neke stare, dobro poznate priče.
Kamene kape i zemljani ljudi
U središtu tog prizora stoje 202 zemljane figure, visoke od 2 do 15 metara, raspoređene u Đavoljoj i Paklenoj jaruzi kao neobično društvo koje je zastalo usred razgovora. Sa kamenim kapama na vrhu, ove figure deluju kao da su se okupile na nekom davnom saboru prirode i tu ostale da čuvaju njegovu tajnu.
Nauka objašnjava da su nastale dugotrajnom erozijom: kiša je odnosila rastresit sloj tla, dok je kamen štitio zemlju ispod sebe. Ali ono što ih čini posebnim jeste činjenica da se i danas menjaju — rastu, oblikuju se i nestaju, čineći Đavolju Varoš živim čudom prirode.
Upravo zato je ovaj lokalitet bio kandidat Srbije za izbor Novih 7 svetskih čuda prirode, gde se našao među Top 77 na svetu i kao najbolje plasirani kandidat u Evropi u svojoj grupi. Neka mesta osvajaju lepotom, a neka, poput ovog, pričom koju dugo nosite sa sobom.
Ali Đavolja Varoš ne bi bila to što jeste kada bi se mogla objasniti samo naukom. Narod je u ovim figurama oduvek video više priču, kaznu, opomenu i verovanje koje traje.
Najpoznatija legenda kaže da je đavo pripremio „đavolju vodu“ kako bi meštani zaboravili krvno srodstvo, pa su, omamljeni, krenuli da venčaju brata i sestru. Vila zaštitnica ovog kraja pokušala je da spreči nesreću, a kada nije uspela, pomolila se Bogu da zaustavi svetogrđe; tada su se nebo i zemlja spojili, dunuo je hladan vetar i svatovi su sa mladencima ostali okamenjeni zauvek.
Druga legenda, jednako snažna i bliska svakodnevnom životu, kaže da figure predstavljaju okamenjene đavole kojih su se ljudi oslobodili nakon noći provedene kraj crkve Svete Petke.
Kao i svaka dobra priča, i ove legende govore više o ljudima nego o kamenu — o veri, nadi i potrebi da se pronađe mesto gde se čovek oseća lakše i bliže sebi.
Legende koje inspirišu
Crvena voda, sveta tišina i drvena crkva
Posebnu čar ovom prostoru daju i prirodni fenomeni koji dodatno pojačavaju njegovu jedinstvenost. Đavolja voda, izuzetno kisela i bogata mineralima, i Crveno vrelo, koje zemlji daje karakterističnu crvenkastu boju, deluju kao detalji iz iste neobične, ali fascinantne prirodne slike.
U blizini se nalazi i drvena crkva Svete Petke. Skromna, tiha i skladna, gotovo stidljiva pred tolikim čudom prirode. Veruje se da pomaže onima koji dolaze sa željom i nadom, pa posetioci i danas ostavljaju simbolične tragove svojih želja, u atmosferi koja poziva na mir i unutrašnji balans.
Tako se u Đavoljoj Varoši, na malom prostoru, sretnu tri Srbije: ona kamena, ona legendarna i ona koja još uvek veruje da priroda nije samo pejzaž, nego razgovor između čoveka i nečeg većeg od njega. Zato se odavde ne odlazi samo sa fotografijom, nego sa osećajem da si nakratko video kako izgleda kada se mit i geografija pogledaju pravo u oči.
Posetioci, nakon šetnje kroz ovo jedinstveno prirodno čudo, mogu predahnuti u restoranu u okviru lokaliteta, gde uz tradicionalna jela iskustvo dobija svoj zaokruženi, topli završetak. Jer u Đavoljoj Varoši i predah ima poseban ukus, onaj koji se pamti i kojem se rado vraćaš.
