Šta vas je prvo privuklo fotografisanju prirode i divljih životinja u Srbiji – i da li se sećate trenutka kada ste shvatili da je ovo više od hobija?

Moja generacija je imala tu sreću da odrasta uz prelepe emisije na TV-u kao što je  “Opstanak” i filmove Petra Lalovića “Poslednja Oaza” i “Svet koji nestaje”  pa je tako u meni uvek bilo želje da te neke životinje vidim izbliza u svom prirodnom ambijentu.

Pošto sam vikende i školske  raspuste provodio kod babe i dede na selu u Međi i Srpskom Itebeju, većinu vremena provodio sam vozeći se biciklom po prirodi i tražeći orlove, lisice, ježeve i druge životinje koje su živele u tim krajevima. Kada bi ih našao polako bi im se približio i posmatrao satima tako da sam često bio svedok mnogih fantastičnih momenata koje sam do tada gledao samo na TV-u.

U nekom momentu poželeo sam da imam način kako i ja da snimim neke kadrove i napravim nešto slično filmovima koje sam gledao i tako svojoj okolini prenesem lepotu tog “sveta oko nas”, lepotu zemlje u kojoj živim i za koju mislim da je najlepša na svetu.

Kada biste nekome ko nikada nije bio u Srbiji morali da je „opišete kroz objektiv“, šta bi se našlo u tom kadru?

Ovo je teško pitanje i bojim se da nema prostora da navedem sve te prirodne lepote koje Srbija ima ali prvenstveno bih je predstavio kroz naše Nacionalne parkove: Đerdap, Taru, Kopaonik, Frušku Goru i Šar planinu, zatim kroz Specijalne rezervate prirode: Stari Begej Carska Bara, Zasavica, Obedska Bara, Jelašnička klisura, Golija, Deliblatska peščara, Gornje Podunavlje i mnoge druge.

I za svakog zaljubljenika u prirodu tu ima nešto zanimljivo, bilo da su to reke, jezera, vodopadi, pećine, biljne i životinjske vrste koje tu žive, narodni običaji i tradicionalne manifestacije…

Pošto je fotografisanje divljih životinja moje opredeljenje svakako bih preporučio kanjon reke Uvac gde se nalazi jedna od najvećih kolonija beloglavih supova na Balkanu, Carsku Baru gde živi i gnezdi svih osam vrsti čaplji koje žive u Srbiji, SRP Gornje Podunavlje koje je dom veličanstvenog Ritskog jelena, Crne rode i Orla belorepana…zaista je teško izdvojiti jednu destinaciju.

Srbija je dom brojnim vrstama ptica, lisica, vukova i drugih divljih životinja. Koje regije ili staništa su vas najviše iznenadile svojom raznovrsnošću?

Kada fotografišem, usredsredim se na određenu vrstu i tada su mi ostale karakteristike tog područja van fokusa.

Ipak ove godine sam imao tu čast da fotografišem u GEO parku Đerdap za potrebe izrade fotomonografije Geo parka tako da je fokus bio na svemu…od prirodnih lepota kojima je ovaj kraj bogat do duhovnih i tradicionalnih vrednosti koje bi svi trebali da upoznamo.

Takođe, imao sam priliku da istražujem Vršačke planine sa čuvenim Miletom Vučanovićem koji nam je pokazao koliko su one raznovrsne u pogledu živih bića koja žive na njima.

Mnogi ljudi imaju predrasude prema nekim krajevima jer na prvi pogled izgledaju monotono ali kada se malo udalje od ljudskih naselja i umire priroda će im se pokazati u svom pravom svetlu svojom raznovrsnošćui lepotom.

Još ako imate nekog lokalnog vodiča koji će vas odvesti pravo u “srce” tog kraja onda ste pobedili.

Posmatranje ptica (birdwatching) sve je popularnije širom sveta. Po vašem iskustvu, da li je Srbija dobra destinacija za ovu vrstu turizma i koja su to mesta najatraktivnija za ovaj hobi?

Birdwatching je u svetu veoma zastupljen i u njemu uživaju sve starosne strukture, od male dece do odraslih ljudi, ljudi se često udružuju i namenski odlaze na određena mesta u određena doba godine kako bi posmatrali neke vrste i time obogatili svoj posmatrački dnevnik.

U nekim nama susednim zemljama posmatranje ptica i životinja uopšte donosi znatne prihode gradovima na čijim se teritorijama ovo sprovodi.Ono što je presudno  za ovaj vid turizma jeste osposobljenost vodiča kao i odnos upravljača prema dobru kojim upravlja.

Srbija ima fantastičan položaj jer se nalazi na migratornom putu mnogih ptičijih vrsta koje se sele zimi a određeni broj tih selica se i zadržava u našoj zemlji zbog povoljne klime u toku zime.

Kada dodamo tome da u Srbiji imamo veliki broj zaštićenih područja  gde gnezdi veliki broj gnezdarica vidimo da je naša zemlja idealna za ovaj vid turizma.

Izdvojio bih specijalne rezervate prirode Stari Begej Caraska bara i Obedska bara odakle sam se uvek vraćao sa velikim brojem prelepih fotografija

Postoje li vidikovci ili „tiha mesta“ u Srbiji na koja se uvek rado vraćate – bilo zbog svetla, pejzaža ili trenutaka koje tamo doživite?

Manje više to su sve vidikovci koji su poznati i bezbroj puta fotografisani, po meni poenta je samo u vremenu dolaska na njih a to vreme treba da je rano ujutru kada se život budi ili kasno popodne kada se životinje spremaju za spavanje odnosno kreću u lov, da ne kažem kako je tada svetlo najbolje za fotografisanje, pa će te moći da uživate u onoj pravoj lepoti pogleda koju vam taj vidikovac pruža.

Posebno bih izdvojio vidikovce Ploče i Kovilovo u NP Đerdap odnosno Banjska stena i Crnjeskovo u NP Tara.

Što se tiče “tihih mesta” kojima se uvek vraćam to su mesta Dunavskih i Tiskih kubika gde crne rode odmaraju na svojim seobama, gde mladi belorepani uče da love, gde jeleni dolaze tokom vrelih letnjih dana da se osveže u vodi, gde se male lisice bezbrižno igraju ispred svoje jazbine.

Pored ovih “divljih” mesta često odlazim i u zabačena sela koja, iako su polu napuštena, i dalje čuvaju duh naših predaka koji su živeli u skladu sa prirodom i tim svetom koji nas okružuje.

Fotografisanje divljine često znači rano ustajanje, dugo čekanje i puno strpljenja. Kako izgleda jedan vaš tipičan dan na terenu?

Trudim se da par dana pre fotografisanja odem na lokaciju i pripremim skrovište u koje ću se uvući još za vreme mraka kako me životinje ne bi primetile.

Zatim sledi najzahtevniji deo a to je čekanje koje nekada traje i ceo dan dok se životinja ne pojavi. Pronaći mesto gde životinja boravi tokom dana je jedan deo posla, a da li će se pojaviti tog dana zavisi od mnogo faktora.

Kako divlje životinje imaju izuzetno razvijena čula moram da, dok boravim u skrovištu, pokrete svedem na minimum. Vremenski uslovi dodatno utiču, jer ukoliko imamo “loš vetar” nema ništa od fotografisanja. Na najmanji nagoveštaj opasnosti životinja neće izaći ili će brzo pobeći u sigurnost šume.

Pravi užitak nastaje kada se sve namesti kako treba, pa ti životinje prilaze ni neznajući da si im blizu. One tada žive svoju svakodnevnicu i taj osećaj je neprocenjiv i često adrenalinski. Taj momenat postaje ispunjenje snova, nestaju sve muke koje su nastale do tada i želiš da dan traje večno.

Koje godišnje doba u Srbiji vam je fotografski najuzbudljivije i zašto – i šta biste tada preporučili posetiocima da ne propuste?

Svako godišnje doba nosi neku lepotu, za mene su ipak najlepša godišnja doba za fotografisanje prirode proleće i jesen.

Proleće jer se tada priroda budi i počinje nov život, divlje životinje su manje oprezne jer kreću ljubavne igre udvaranja i borbe za teritoriju kod mužjaka tako da im je lakše prići. Planine postaju pravi raj za fotografisanje ptica pevačica, medveda, srndaća… dok su jezera i reke prepuna barskih ptica, vidri, dabrova, orlova belorepana i mnogih drugih prelepih stvorenja.

Jesen je period kada se priroda i njeni stanovnici spremaju polako za zimu, seobe ptica su u punom jeku tako da se može svašta zanimljivo videti i fotografisati, životinje se spremaju za zimski san pa su aktivnije tokom celog dana na prikupljanju hrane kako bi stvorile što više masnih naslaga. Vatromet jesenjih boja daje nam mogućnost za fotografisanje fantastičnih pejzaža, a na Đerdapu, Kopaoniku, Tari, Zlatiboru i mnogim drugim planinama u Srbiji kreće “rika jelena”  prirodni spektakl kada se jeleni bore kako bi sačuvali svoje hareme od suparnika.

Koliko je važno poštovanje prirode i divljih životinja u vašem radu, i šta bi svaki putnik trebalo da zna pre nego što krene u istraživanje prirode Srbije?

Fotografišući divlje životinje u njihovom životnom prostoru mi dolazimo kod njih u kuću i samim tim im narušavamo neku njihovu harmoniju u kojoj su do tada živeli tako da bi bilo poželjno, čak pre obaveza, da kako tu kuću zateknemo da je tako i ostavimo.

Svako uznemiravanje životinja tokom obavljanja njihovih životnih ciklusa za životinje je jedan vid stresa, neke životinje to dobro podnose dok su neke u stanju da napuste mladunce i svoju teritoriju, što može biti fatalno za njih.

Ustanove koje se bave gazdovanjem Nacionalnim parkovima i zaštićenim prirodnim dobrima imaju propisane aktivnosti koje se mogu sprovoditi tako da je potrebno pridržavati se tih mera. Tako da za sve aktivnosti koje želimo da sprovodimo u tim područjima moramo da se obratitimo stručnim službama.

Čovek je samo deo prirode i kao takav treba da bude svestan i odgovoran da tu prirodu ostavi i narednim pokoljenjima.

Da li vam se tokom godina dogodila neka neočekivana ili duhovita anegdota na terenu – trenutak koji nije završio na fotografiji, ali se pamti zauvek?

Nama fotografima koliko god da smo blizu životinja one su uvek daleko, hoćemo zenicu oka da im fotografišemo.

Prilikom takvog jednog fotografisanja bio sam u ronilačkom odelu u bari i čekao sam ćubastog gnjurca u žutim lokvanjima, sunce idealno, kontrast savršen…sve je bilo tu za top fotografiju, čekao se glavni junak.

U nekom momentu gnjurac je samo izronio iz lokvanja i posmatrao okolinu kako bi se uverio da je sve ok.Nakon par sekundi krenuo je polako prema meni…čekam ga, neću da ga fotografišem još uvek jer neću da ga zvuk aparata otera…jedan pogrešan potez i zaroniće, a šta ako me vidi zapitam se u nekom momentu, kreće borba u meni šta raditi.

Počinjem polako da se spuštam u vodu da bih bio što manje uočljiv, ne razmišljam ni o pijavicama koje će mi se nakačiti već samo o tome da me on ne primeti.

Odjednom shvatam da mi je ruka mokra odnosno da mi je aparat u vodi, brzo okidam par snimaka dok još radi i ustajem…jedan poziv drugaru koji radi kao prodavac foto opreme potvrdio mi je ono što sam i sam naslućivao ali nisam želeo da priznam, nemam više fotoaparat a samim tim ni fotografije koje sam snimio.

Svaki dan fotografisanja zanimljiv je za sebe, boravak u prirodi nas oplemenjuje i puni pozitivnom energijom koja nam je svima potrebna, nisu to uvek laki tereni ali nekako su dragi i čine me sretnim jer je to ono što želim da radim.

Ako biste morali da izdvojite jednu fotografiju koja, po vama, najbolje predstavlja duh Srbije – šta bi bilo na njoj i gde je nastala?

Bio bi to na prvom mestu orao belorepan, simbol slobode, vrsta koja se pre desetak godina nalazila pred istrebljenjem. Situacija je sada stabilna zahvaljujući praćenju populacije i očuvanju njihovih staništa duž reka, starih šuma i visokih stabala na kojima pravi gnezdo. Takođe, i podizanju svesti kod ljudi o značaju i lepoti ovog stvorenja.

Prava je sreća posmatrati ovu veličanstvenu pticu u svom prirodnom okruženju, obilaziti gnezda i pratiti odrastanje mladunaca.