Оtvaranje izložbe Gorana Mitrovića „Ožiljci prošlosti“ 16. oktobra u Galeriji Kuće legata

Оtvaranje izložbe slika i objekata Gorana Mitrovića „Ožiljci prošlosti“ је u četvrtak, 16. oktobra u 19 časova u Galeriji Kuće legata, Knez Mihailova 46.

Dr Danilo Vuksanović,
Može li se slikom premeriti Svetlost? (o slikarstvu Gorana Mitrovića)

U prolasku ravnicom nije toliko bitno na koju stranu upućujete pogled u potrazi za vizuelnom senzacijom. Naizgled, sličnost je svuda oko vas, sazdana od pune horizontale unutar koje su ugrađeni brojni elementi, boje, teksture ali i tragovi živih bića i prirodnih fenomena. Sve vidljivo, u znatno većem procentu, pritiska ili otvara nebesno prostranstvo (sve od nas zavisi). Upravo to što svi vidimo jeste imaginarna platforma slikara Gorana Mitrovića, uveličanog veštinom i zaumnim mislima vezanog za slojevitu paletu više od tri decenije. Gledajući preko pradavne panonske zemlje, vazda potmule čak i kad je osunčana, motrim uvek ka crkvenom tornju kao orijentiru. U njegovoj naslućenoj belini kao zraku Svetlosti, s druge strane životnog pogleda, ogledala se vertikala našeg malog čovečanstva. I to je važan element slikarskog obilja Gorana Mitrovića. Razlika je u tome što ih slikar vidi daleko više a njegovi zvonici, kule i pirgovi obogaćeni su fantazmagoričnim naslagama, u patiniranom likovnom okularu.

Dok posmatramo platna na kojima su sabrani raznoliki konstrukti nastali kombinovanjem familijarnih predmeta koji su okruživali čoveka što je hodao kaljavim putevima, postajemo svesni “nerealnog” sadržaja uokvirenog u prepoznatljiv ukrasni ram. Nalik bedemu koji opasuje utvrđene manastirske konake ili zgusnute gradske ulice, živopisac zvonkih snoviđenja i simbolikih parafraza, godinama zida slikarski spomenik ideji utvrđenoj u temeljnim vrednostima klasičnih, štafelajnih dostignuća. Ove slike, oslonjene na tradiciju mitologema čiji se protagonisti među sobom neprestano došaptavaju, otvaraju nam romantično uzdignute dveri, kao prozore kroz koje se pruža beskonačni slikarski vid.

Oko Gorana Mitrovića, introspektivno je usmereno ka zamišljenim junacima na njegovim platnima, i u stalnom ponavljanju motiva dosledno stvara slikovni “lutkarski teatar” na otvorenim, vizibilno naseljenim poljima. Kao izdignuti čuvar nadahnutog kreativnog činjenja, strašilo je metafora smrtnog čoveka i predstavlja isto ono udvojeno viđenje sveta, u kome se ostvaruje veza zemlje i neba, onog što je dole i onog što je gore. U spisima Hermesa Trismegistosa, stajala je pomenuta analogija kao uzorno dobro antičke mudrosti. Na stubovima ovog, skrivenog kulturnog nasleđa, Mitrović islikava čoveka bez lica i ekstremiteta. Čoveka zaboravljenih emocionalnih statusa, raspoređenih na duhovnom postamentu sa ispovestima arhaičnih nevesta, asamblažima iz salašarskih dugih hodnika, na pozornicama slamenih večitih vandrokaša, muzičara čiju muziku ne čujemo dovoljno jer lica izvođača ne možemo nikako razaznati.

Kao na glomaznim kapijama što vode u zadnje dvorište našeg detinjstva, tamo, u ekonomiji sklada između životinja, prirode i čoveka, u uzajamnom saglasju, slikar nas podseća da svet prošlosti neće lako iščeznuti, dok god ima majstora koji umeju sa pigmentima. Potrebno je još mnogo vekova da iscuri, dok se peščanik ne razlupa pred našim nestrpljivim rukama, u nepovrat savremenosti, ne bi li se izgurala nesaglediva moć slikarske kompozicije kao univerzalne slike. Ovakva, mitom podojena slika služi paradigmi umetničkog nastojanja da se gustom senkom zasvodi horizont na kome tumaraju boje koje nije videlo nijedno oko. Zna to Goran Mitrović, umetnik maglovito osenčenih krajolika, smeštenih pred nama u graktavoj simfoniji kolorita. Njegova likovna pripovest svakom slikom odlazi još dalje, ka opredmećenom, u trodimenzionalnoj obmani, u setnom prizvuku rđe i odbačenog otpada. U tim talozima, slikar prepoznaje iskru stvaralačke pomame, nervaturu pomračenja svesti. Iz tamne dubine Goran Mitrović kreira vetrenjače gradskih uporišta, šiljke hramova i palata bez stanara, utvrđenih plastova, popucalih tiganja, nasukanih brodova, zalutalih ratnika, jarko bojenih suncobrana tajnovitih gospođica i balona u kojima jezde putnici bez prtljaga.
Svi oni, bilo da su motivi stvarnosti ili plodovi mašte, žive na vlažnoj zemlji koja im je toliko pružila, pod žegom isto toliko uzela i, pod belinom snega i leda sačuvala nevidljivu snagu što će ih, iz slike u sliku, iz dana u dan, podići.

Uže slikarsko poimanje prevazišlo je jednu plohu i Mitrovićevim načinom osmišljena je nova dimenzija istovetne zamisli. Transfer u drugi medij, realizovani objekti pozivaju se na slike i obratno, u neprestanom kretanju. Koliko god mislili da možemo slikarski opus Gorana Mitrovića uvrstiti u nadrealistički, fantastični ili simbolistički kliše (o čuvenom Arčimboldu da i ne govorimo!), na kraju ipak, svaki nepotrebni napor odlazi ka neiskazivom i zastrašujećem osećaju. U njemu su sazdani poetski naboji sablasne moći ali i ritmična raspevanost vergla na kojem izlizana intarzija uličnih melodija oglašava pravo da spoznamo samoga sebe, baš kao što je još davno urezano na pročelju hrama u Delfima, na polzu pokoljenjima.