Leskovac

Leskovac leži u plodnoj kotlini južne Srbije, u prostoru koji prirodno poziva na život: ravnica je dovoljno pitoma za bašte, a okolna brda i planine dovoljno bliska da grad nikad ne zaboravi miris šume. Nije slučajno što se ovde vekovima gaji povrće i što su crvene paprike gotovo lokalna valuta – u Leskovcu se ukus ne objašnjava, on se gaji. Leskovac je, uostalom, upamćen kao snažan industrijski centar tekstila, zbog čega je nekada nazivan “srpski Mančester”, ali i kao grad vrhunskog baštovanstva i gastronomije.

Ako želite da razumete Leskovac, krenite od uzvišenja koje mu stoji kao prirodna terasa: brega Hisar. Danas je to uređeno izletište i spomen-park, sa etno-arheološkim parkom i pričama koje se ne završavaju na jednom veku.

U Narodnom muzeju Leskovac, stalna postavka “Vremeplov leskovačkog kraja” vodi vas kroz vreme lokalnog podneblja, a posebno upečatljiv trag ostavlja figura srpskog viteza Nikole Skobaljića – junaka koji je u narodu odavno prešao iz istorije u legendu.

Za one koji vole “teren” više od vitrina, šira okolina nudi i priču o Skobaljić-gradu (Zelen-gradu), utvrđenju iznad Vučja i kanjona Vučjanke – mestu gde priroda deluje kao da je sama projektovala odbranu.

Centar Leskovca zna da iznenadi: uz niz vrednih zdanja evropske arhitekture, gradsko jezgro krase i Gradska kuća, kao i kuća Šop Đokića, u prepoznatljivom balkanskom stilu.

Posebno mesto u identitetu grada imaju i pravoslavni hramovi: Crkva Rođenja Presvete Bogorodice, poznata kao Odžaklija, i Saborna crkva Svete Trojice, koje zajedno svedoče o snazi lokalne zajednice i njenom kontinuitetu.

A kada poželite da razumete kako je Leskovac “radio” u punom smislu te reči, skrenite ka selu Strojkovac: u ambijentu stare vodenice smešten je Muzej tekstilne industrije – odličan podsetnik na doba kada su odavde proizilazili ritam grada, radna disciplina i ambicija.

U Leskovcu je roštilj više od jela: on je gradska vizit-karta. Uz njega idu mućkalica, leskovački voz, ajvar i čitava paleta “malih” specijaliteta koji na stolu deluju kao veliki događaj.

Vrhunac te priče je Roštiljijada – manifestacija koja svake godine pretvara grad u pozornicu ukusa, dima (onog dobrog) i muzike, uz programe koji obuhvataju i kulturne sadržaje.

Ako hoćete praktičan savet vodiča: dođite gladni, ali i radoznali. U Leskovcu se često desi da “samo da probam” postane “a gde je desert… i još jedna porcija”.

U blizini Leskovca nalazi se jedno od najimpresivnijih arheoloških iznenađenja Srbije: Caričin grad – Justiniana Prima (lat. Iustininana Prima), ranovizantijska metropola koju je podigao car Justinijan I. Lokalitet je na UNESCO tentativnoj listi, a šetnja njegovim ostacima ima onaj retki efekat da se čovek istovremeno oseća i mali i privilegovan što je tu.

Drugi izlet koji se pamti vodi u kanjon reke Vučjanke, do hidroelektrane Vučje – mesta gde je voda, doslovno, pokrenula revoluciju. Hidroelektrana je počela da radi 1903. godine, svega osam godina nakon hidroelektrane na Nijagarinim vodopodaima. Tome je nazaslužniji profesor Đorđe Stanojević, rodonačelnik elektrifikacije u Kraljevini Srbiji, a ujedno i veliki prijatelj Nikole Tesle.

Za mirniji tempo, u okolini se preporučuju i kompleksi Jašunjskih manastira i manastir Rudare – tačke na mapi koje podsećaju da jug Srbije, pored energije, ima i duboku tišinu.

Tokom cele 2026. godine Leskovac će nositi titulu „Nacionalna prestonica kulture“, a sve posetioce dodatno zaintrigirati bogatim i raznovrsnim kulturnim programom. Grad će postati velika pozornica otvorena za savremenu umetnost, tradicionalno stvaralaštvo, festivale, izložbe, koncerte i susrete koji povezuju lokalnu scenu sa regionalnim i evropskim kulturnim tokovima. Poseban akcenat biće stavljen na javne prostore, autentične gradske lokacije i uključivanje građana, čime kultura izlazi iz institucija i postaje deo svakodnevnog života.

Dolazak putnika u Leskovac je uvek sa znatiželjom, a odlazak iz njega sa gastronomskim užitkom i pričama kojima se iznova vraća.