У уторак 7. априла у Официрском дому у 19.00 сати биће свечано отворена ретроспективна изложба Зорана Павловића (Скопље, 1931-Београд, 2006), уметника, историчара и теоретичара уметности, ликовног критичара, есејисте, аутора телевизијских емисија и серија о уметности и универзитетског професора.
Развојни сликарски пут Зорана Павловића имао је више фаза проистеклих из заокупљености одређеним духовним садржајима и етичким питањима, реакције на поједине историјске догађаје и животне ситуације уз доследност апстактном ликовном изразу. Приређивањем прве самосталне изложбе у Београду 1959.године, непосредно након дипломирања на Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића, Павловић је ступио на ликовну сцену представивши се делима у духу геометријске апстракције, стављајући у центар збивања композицију и истражујући улогу светла, што ће бити присутно и у његовим каснијим радовима. Преиспитивања и потраге за властитим изразом аутора су постепено приближиле енформелу, у коме је насликао низ радова – колажа, који су представљени на заједничкој изложби са Браниславом Протићем и Владиславом Тодоровићем у Музеју примењене уметности 1961, да би годину дана касније у Галерији Културног центра Београд, у организацији професора Лазара Трифуновића Трифуновића, била приређена апологетска изложба под називом Енформел-млади београдски сликари, на којој су свој рад у духу новог правца презентовали Зоран Павловић, Бранислав Протић, Владислав Тодоровић и Живојин Турински и привукли пажњу и критике шире и стручне јавности.
Преломни тренутак у раду Зорана Павловића, по оцени ликовних критичара, представља слика У славу Хулијана Гримоа из 1963, посвећена погубљеном револуционару током шпанског грађанског рата. Истичући материју на црној позадини, какву је тих година користио, појавио се мотив распећа, коме се уметник касније често враћао. Уводећи наратив, симболички садржај и фигуру у уравнотежену композицију, аутор је приступио постенформелној фази нове фигурације. Овом композицијом уметник је наступио у оквиру југословенске селекције на Бијеналу младих у Паризу 1963.
Седамдесете и осамдесете године обележила су дела великог формата, експресивност у колориту, препознатљивије форме и јасније дефинисане фигуре на тамној позадини, из којих исијава светло. Осамдесетих и деведесетих година Павловић је насликао низ мртвих природа, да би касније ратови, масовна страдања, распад земље, стрепња и безнађе аутора вратили теми распећа. У том периоду, подстакнута владајућом атмосфером у друштву и личним осећањима уметника, настала је серија експресионистичких приказа столица налик берберским, зубарским или онима за мучење, али препознатљивих и смештених у реалан простор, која ће наговестити један каснији циклус Прокустике.
Двехиљадите године донеле су новине у ликовном изразу. Радови новог карактера, колористички постепено све интензивнији, са позадином у једној, чистој боји налик плакату, уз експресиван цртеж са елементима поп арта, били су заправо слика ироничне стварности и подругљивог схватања тренутка, потпомогнута употребом летризма и приказима птица грабљивица, бештија и калеидоскопа.
Ретроспективна изложба у Нишу прилика је да се, две деценије од како није са нама, представи полувековни развојни пут овог плодног ствараоца, који је својим уметничким радом и друштвеним ангажманом значајно допринео формирању Галерије савремене ликовне уметности Ниш 1970. и унапређењу њеног рада. Поставком је предстваљен избор дела из приватног власништва породице Павловић, насталих у периоду од шездесетих до двехиљадитих година. Посебна драгоценост јесу слике из ране, младалачке фазе Зорана Павловића, које до сада нису презентоване у оквиру ретроспективних изложби. Оне сведоче иницијалном интересовању за фигуру и геометризовану форму, које је касније, активним ступањем на ликовну сцену и ослобађањем утицаја образовних догми, аутора отиснуло у свет апстракције и енформела, да би, опет, остајући доследан сопственом ликовном изразу и сензибилитету, асоцијативним формама и материји, стваралачки пут наставио истраживањем у области нове фигурације, и најзад, алегоријским представљањем историјских догађаја и тема из историје уметности, примењујући несликарске материјале у креирању слика и објеката, заокружио циклус континуираног сликарског рада.
Током плодне и богате каријере Зоран Павловић приредио је велики број самосталих и учествовао на групним изложбама у земљи и иностранству. Богат опус ствараоца, предмет проучавања бројних кустоса и критичара, обухвата хиљаде слика и цртежа, који су део галеријских колекција и музејских збирки широм земље. Његова дела примењене уметности красе јавне просторе у Београду, Новом Саду, Краљеву и Пироту. Павловић је добитник престижних награда за свој рад. За живота у Нишу самостално се представио три пута (1968, 1981, 1988), био учесник колективних изложби и два сазива Ликовне колоније Сићево (1964, 1971). У фонду Галерије савремене ликовне уметности Ниш чувају се четири његова рада.
Изложба ће за публику бити отворена до 05. маја.
"Етно-базар" 07. априла у Сурчину 