Отварање изложбе „Ожиљци прошлости“ 16. октобра у Галерији Куће легата у Београду

Отварање изложбе слика и објеката Горана Митровића „Ожиљци прошлости“ је у четвртак, 16. октобра у 19.00 часова у Галерији Куће легата, Кнез Михаилова 46.

Др Данило Вуксановић, Може ли се сликом премерити Светлост? (о сликарству Горана Митровића)

У проласку равницом није толико битно на коју страну упућујете поглед у потрази за визуелном сензацијом. Наизглед, сличност је свуда око вас, саздана од пуне хоризонтале унутар које су уграђени бројни елементи, боје, текстуре али и трагови живих бића и природних феномена. Све видљиво, у знатно већем проценту, притиска или отвара небесно пространство (све од нас зависи). Управо то што сви видимо јесте имагинарна платформа сликара Горана Митровића, увеличаног вештином и заумним мислима везаног за слојевиту палету више од три деценије. Гледајући преко прадавне панонске земље, вазда потмуле чак и кад је осунчана, мотрим увек ка црквеном торњу као оријентиру. У његовој наслућеној белини као зраку Светлости, с друге стране животног погледа, огледала се вертикала нашег малог човечанства. И то је важан елемент сликарског обиља Горана Митровића. Разлика је у томе што их сликар види далеко више а његови звоници, куле и пиргови обогаћени су фантазмагоричним наслагама, у патинираном ликовном окулару.

Док посматрамо платна на којима су сабрани разнолики конструкти настали комбиновањем фамилијарних предмета који су окруживали човека што је ходао каљавим путевима, постајемо свесни “нереалног” садржаја уоквиреног у препознатљив украсни рам. Налик бедему који опасује утврђене манастирске конаке или згуснуте градске улице, живописац звонких сновиђења и симболиких парафраза, годинама зида сликарски споменик идеји утврђеној у темељним вредностима класичних, штафелајних достигнућа. Ове слике, ослоњене на традицију митологема чији се протагонисти међу собом непрестано дошаптавају, отварају нам романтично уздигнуте двери, као прозоре кроз које се пружа бесконачни сликарски вид.

Око Горана Митровића, интроспективно је усмерено ка замишљеним јунацима на његовим платнима, и у сталном понављању мотива доследно ствара сликовни “луткарски театар” на отвореним, визибилно насељеним пољима. Као издигнути чувар надахнутог креативног чињења, страшило је метафора смртног човека и представља исто оно удвојено виђење света, у коме се остварује веза земље и неба, оног што је доле и оног што је горе. У списима Хермеса Трисмегистоса, стајала је поменута аналогија као узорно добро античке мудрости. На стубовима овог, скривеног културног наслеђа, Митровић исликава човека без лица и екстремитета. Човека заборављених емоционалних статуса, распоређених на духовном постаменту са исповестима архаичних невеста, асамблажима из салашарских дугих ходника, на позорницама сламених вечитих вандрокаша, музичара чију музику не чујемо довољно јер лица извођача не можемо никако разазнати.

Као на гломазним капијама што воде у задње двориште нашег детињства, тамо, у економији склада између животиња, природе и човека, у узајамном сагласју, сликар нас подсећа да свет прошлости неће лако ишчезнути, док год има мајстора који умеју са пигментима. Потребно је још много векова да исцури, док се пешчаник не разлупа пред нашим нестрпљивим рукама, у неповрат савремености, не би ли се изгурала несагледива моћ сликарске композиције као универзалне слике. Оваква, митом подојена слика служи парадигми уметничког настојања да се густом сенком засводи хоризонт на коме тумарају боје које није видело ниједно око. Зна то Горан Митровић, уметник магловито осенчених крајолика, смештених пред нама у грактавој симфонији колорита. Његова ликовна приповест сваком сликом одлази још даље, ка опредмећеном, у тродимензионалној обмани, у сетном призвуку рђе и одбаченог отпада. У тим талозима, сликар препознаје искру стваралачке помаме, нерватуру помрачења свести. Из тамне дубине Горан Митровић креира ветрењаче градских упоришта, шиљке храмова и палата без станара, утврђених пластова, попуцалих тигања, насуканих бродова, залуталих ратника, јарко бојених сунцобрана тајновитих госпођица и балона у којима језде путници без пртљага.

Сви они, било да су мотиви стварности или плодови маште, живе на влажној земљи која им је толико пружила, под жегом исто толико узела и, под белином снега и леда сачувала невидљиву снагу што ће их, из слике у слику, из дана у дан, подићи.

Уже сликарско поимање превазишло је једну плоху и Митровићевим начином осмишљена је нова димензија истоветне замисли. Трансфер у други медиј, реализовани објекти позивају се на слике и обратно, у непрестаном кретању. Колико год мислили да можемо сликарски опус Горана Митровића уврстити у надреалистички, фантастични или симболистички клише (о чувеном Арчимболду да и не говоримо!), на крају ипак, сваки непотребни напор одлази ка неисказивом и застрашујећем осећају. У њему су саздани поетски набоји сабласне моћи али и ритмична распеваност вергла на којем излизана интарзија уличних мелодија оглашава право да спознамо самога себе, баш као што је још давно урезано на прочељу храма у Делфима, на ползу покољењима.