Отварање изложбе “Као некад и сад” 22. маја у Галерији Куће легата у Београду

Отварање изложбе слика Зорана Граовца “Као некад и сад” је у четвртак, 22. маја у 19.00 часова у Галерији Куће легата, у Кнез Михаиловој 46.

“У неком тренутку имамо потребу да направимо пресек и сагледамо своје активности и ток свог стваралаштва, неко кроз аутобиографију или само погледом уназад; Зоран Граовац овај пут кроз изложбу ”Као некад и сад”. Свака слика или рад носи са собом неки тренутак, неко искуство, неке догађаје, период живота у којем је настала. Тако изложба постаје својеврсни дневник догађаја за аутора, а за посматрача сагледавање целине нечије уметности. Када живот постане уметност са пажњом корачамо кроз његове пејзаже. Тако и сваки потез четкице носи свој осећај интензитета или одраза, призора или тренутка у којем је стваран.

Зоран Граовац, веран емоцијама, са истанчаним осећајем за атмосферу тренутка и прецизном руком којој дозвољава да је осећања поведу, кроз године ниже своју уметност у којој свака слика носи своје посебно обележје. Кроз слике пратимо и утицаје Бонара (П.Боннард), Гогена (П.Гаугуин), експресиониста до Хокнија (Д.Хоцкнеy), афинитета који се назире, али не доминирају до препознатљивости. Некада је уметнички цитат начин да се обрати пажња на тренутно осећање. Осећање које доминира призором ипак је пре свега област Зорановог истраживања. Ефекат Сунца у очима или јасно постављен пејзаж у којем боја условљава разјашњење.

Започета као фигуративан призор слика постаје његов одраз у ванвременском простору. Да ли ће га неко препознати почива на енергији простора, на мирисима растиња, врућини или звуцима цврчка у окружењу, на снази ветра или олује, капљицама које запљускују. Тако сликарство зауставља поглед, никада није само дизајн у простору, продире дубоко и проналази посматрача у посматрачевом инстинктивном бићу. Данас пронаћи посматрача није лако. У свету тросекундног интересовања које диктирају друштвене мреже пажња према другоме или интересовање за другога постаје парола на наслову, нешто чиме се представљамо а заиста не проживљавамо. Тако, нажалост уметност постаје активност како Зоран Граовац опомиње ‘само за сопствене потребе” – Александра Ракоњац.