Изложба „Hard.Soc и Hype-Уметничке групе 1997-2025“ од 25. новембра у Галерији Куће легата у Београду

Отварање изложбе „Hard.Soc и Hype-Уметничке групе 1997-2025“ организује се у уторак 25.11 у 19.00 часова у Галерији Куће легата, Кнез Михаилова 46.

“Hard.Soc и Hype-Уметничке групе 1997-2025″ је ретроспективна изложба две веома значајне али у стручној јавности запостављене групе уметника, који су крајем 90-их и почетком 2000-их деловали и стварали са идејом указивања на озбиљне друштвене и социјалне проблеме кроз ликовну уметност, музику и документарни филм.
Ове групе су ако не једини онда сигурно један од ретких покретача ове врсте културне и друштвене проблематике код нас, са идејом и жељом да укажу на суштинске друштвене проблеме, промену персоналног уметничког идентитет који су наступили са разним транзиционим појавама, а све у склопу постојећих социјалних, етичких и културних дешавања онога времена. Уметнички покрет је наступао као аутентичан израз стања духа и нивоа свести средине у којој се развија иса потпуном свести о глобалној социолошкој проблематици данас.

У оквиру ове проблематике деловале су две ликовне уметничке групе (Hard.Soc, и Hype), и две музичке групе (Тотална деструкција и Супернаут), чији су чланови били и музичари и ликовни уметници различитог стилског опредељења, али потребног тематског и идејног обележја, високог ликовног звања и уметничког квалитета.

Hard.Soc су чинили Владислав Шћепановић, Владимир Маркоски и Срђан Ђиле Марковић, док су Hype основали Никола Божовић, Игор Марсенић и Борислав Нановић. Као придружени члан ове две групе и учесник у многобројним акцијама и изложба деловао је и Ненад Рацковић са својим инсталацијама и перформансима.

Само организована активистичка уметничка група настала је спајањем група Hype и Hard.Soc на иницијативу тројице уметника, Владислава Шћепановића, Владимира Марковског и Борислава Нановића. Концепт групе је био да помоћу тзв. старих медија анализирају друштвену и медијску стварност електронских и нових медија. Користећи традиционалне ликовне медије, а највише слику, група се бавила интерпретирањем друштвено-политичке реалности Југославије током деведесетих, стварањем и промовисањем ангажоване уметности са „револуционарним тенденцијама”. Та уметност заступа естетику деструкције и деструктивности спрам док се, било у односу на диктатуру тржишта и масовних призора спектакла, или у односу на популарну религију, медијску манипулацију, свеопшту естетизацију.
Основна идеја радова насталих у оквиру групе заснована је на уверењу да се друштво и реалност могу деконструисати и мењати средствима уметности уколико се она буде служила симболима масовних медија:

„Користећи достигнућа технике и масовне културе могуће је направити субверзију, управо против система који се преко тих елемената промовише. Таква уметност је антитеза друштва. Уметност не сме бити елитистичка нити привилегија образованих, већ разумљива, критичка и политички ангажована” (Шћепановић).

С обзиром на то да користи иконе поп културе и неке од најексплоатисанијих слика мас-медијског дискурса и тако спроводи стратегију критике и деконструкције НАТО бомбардовања, рад Социетy оф Спецацле Владислава Шћепановића представља идеолошку парадигму групе . Према традицији Ворхоловог попарта, платно је подељено на четири дела: ту су слике Хитлера окруженог децом, музичара Мерилина Менсона, немачког војника који се припрема за напад на СРЈ и, на крају, слика преминулог Че Геваре.

Да ли друштво без идеологије обавезно ствара и уметност без идеологије, данас није само реторичко питање већ би одговор на њега задро врло дубоко у естетичко стање времена. При том се не мисли само на политички ангажовану, управо критичку уметност која стоји у опозицији (свакој) идеологији и званичном политичком дискурсу, већ висе на ону која иде »паралелно« са њом – уз, наравно, довољну естетичку и етичку дистанцу која не дозвољава њихово банално нити потпуно поистовећивање.
Разумевање његовог дела нераскидиво је са делом шесторо тада младих уметника који су у том тмурном периоду деведесетих година прошлог века ступили на домаћу сцену.

У чисто ликовном смислу они се директно изражавају иконама мас-медијске културе, попут стрипа: Срђан Ђиле Марковић, поп-арта: Владимир Марковски, рекламних билборда: Владислав Шћепановић, или нешто старијих поетика бед-арта (бад апинтинг): Борислав Нановић и Игор Марсенић, те арт-брута: Никола Божовић. Дакле у питању су аутори који апсолутно владају релевантним сликарским медијем и који су потпуно упознати са збивањима насталим током протекле две деценије, уз наравно и уобичајене „цитатне“ додатке из ближе и удаљеније повести медија ликовне уметности који им слузе за семантичке »монтаже« које перцепцију посматрача воде у различитим правцима. Једна незамислива ситуација која би проистекла из стварне потребе да се, ма каква да је, владајућа идеологија истински определи за ону праву уметност која ће говорити њеним језиком и која ће визуелизовати њене артикулисане политичке циљеве, свакако да би се обраћала управо оваквим ауторима. Но, наравно, како то није нити може бити случај, ови уметници се налазе на крајњим маргинама стваралачких збивања, цак у њеном андерграунд подручју. Критика, званичне уметничке институције, медији, парадоксално су такође најмање заинтересовани за ову врсту продукције, сто такође тацно документује реално стање у домаћем стваралаштву овог тренутка. А та јавна трансмисија између уметника и уметности, с једне стране, и политике и власти с друге, ипак је у организованим друштвима одлучујућа да пажњу факторима практичног политичког одлучивања усмери ка уметничком стваралаштву које би га на најефектнији начин афирмисало и пропагирало.
Изложба се састоји од цртежа, слика на платну и докумената, музике, кратких видео записа и многобројног материјала који је утицао на ове уметнике” – кустос изложбе Саша Јањић.