Изложба „У кројачници“ у Градском музеју Суботица

Биографија ауторке, као и тема приказаног уљаног рада, везана је за суботичко Народно позориште, где је уметница радила као костимограф од 1961. до 1972. Радмила Радојевић (Београд, 1929 – Београд, 2004) је дипломирала на београдској Академији ликовних уметности 1955, а потом је овде и магистрирала сликарство у класи Марка Челебоновића и Зоре Петровић. Прву самосталну изложбу је приредила 1959. у родном граду, а од исте године је учествовала у сазиву Уметничке колоније у Бачкој Тополи (1959–1971). У ликовној збирци суботичког Градског музеја налази се Портрет песникиње Флорике Штефан, који је насликала у августу 1963. за време летњег сазива Уметничке колоније у Бачкој Тополи, на пољопривредном газдинству Панонија. Портрет одражава експресиван и колористички снажан гест. Као учесница бачкотополске колоније, Радмила Радојевић је 1960. добила позив на оближњу колонију керамике у Малом Иђошу, а учествовала и на другим ликовним колонијама (Ечка, Дечани, Струмица, Биоград на мору), те је излагала на јубиларној изложби уметничких колонија у Сенти 1962, те на ИИ, ИВ и ВИ ликовном сусрету –Палић.

Доласком у Суботицу је од 1961. пуну деценију била запослена као костимограф Народног позоришта, радећи пођеднако за драму на српском и хрватском, те за драму на мађарском језику. Њен позоришни рад бива и награђиван; 1963. добија награде за костимографију представе Просјачка опера Б. Брехта на Смотри војвођанских позоришта у Вршцу, те 1965. у Суботици за представу Зли краљ Ј. Шварца. У првом годишњаку суботичке издавачке куће Éлетјел (1968) бива објављено неколико њених веома успешних портрета глумаца суботичког мађарског театра (Густав Цехе, Ласло Патаки, Паула Хек, Марија С. Чех, Ирен Бада, Јанош Алберт, Иштван Сабо, Маргит Карна, Ема Доро, Катица Мајорош, Золтан Годањи). Експресивни, динамични цртежи настају са израженим осећајем за карактерне црте модела. Иако је током рада у позоришту њена основна преокупација била костимографија, сликарство није запостављала. Суботичанима се представила самосталним изложбама у два маха: октобра 1962. у Градској изложбеној сали, те марта 1968. у Зимском салону Ликовног сусрета и априла исте године у сегединском Музеју „Мора Ференц“. Радмила Радојевић одлази из Суботице 1972, након смрти супруга, Имреа Девића (Мали Иђош,1922 – Суботица, 1971), те наставља живот у рад у Београду и Грожњану.

Сада приложена слика Радмиле Радојевић, под насловом У кројачници, настала је 1964. у техници уља на платну и не поседује сигнатуру, али знамо да је била изложена 1964. на Изложби суботичких ликовних уметника (кат. 21). Димензију слике су нешто веће од осталих слика које суботички музеј поседује од ауторке (160 * 80 цм). Тема дела се везује за радни простор уметнице, за који је у интервју објављеном 20. октобра 1967. у недељнику Суботичке новине, записано да проводи највише времена у њему, наџирући израду костима, што је – како је сама истакла – веома важно и деликатно „јер костими морају бити усклађени са целокупном сценском обрадом комада, са поруком дела и идејом режисера”. Композиција слике је грађена у вертикали сликарског поља, на начин надградње више мотива, слично композицијама Струмички ритам 2. и Далматински пејзаж – у овом случају од три људске фигуре и прозора. Слику карактерише доминатно таман колорит, ритмизиран светлијим акцентима у средишту композиције, као и снажан контраст тамне провршине и једног потпуно светлог дела – у овом случају прозорског окна у горњој десној половини композиције. Три женске фигуре тако видимо у контра-осветљену. Једна од њих је глумица – носилац костима у стајаћем ставу, као вертикална оса, главом и раменима у висини прозора, док је ниже од ње у средини, кројачица нагнута над шиваћу машину, а при левој ивици слике, окренуту ка нама, вероватно сликарка-костимограф. У овом случају се значи ради и о једној врсти аутопортрета и бележења свакодневног радног простора, што значи да слика има и аутобиографски карактер.

Иако по природи сцене у ентеријеру, супротно сликању у пленеру, слика може да наведе на сведенији и тамнији колорит, атмосфера ове слике је изразито хладна, за сликарку карактеристичном употребом тамних боја протканих хладно сиво-плавим ритмом. Период је то експанзије енформел сликарства, чији истакнути представник је био сликар и позоришни сценограф, Пал Петрик, а чему се и сликарка приклонила у одређеном моменту – као пример наводимо Зимски пејзаж настао 1962, данас такође у збирци Градског музеја Суботица. Одређени постулати сликарства материје, који се сматра и бунтом уметника, су задржани или се осећа њихов утицај, и у овој фигуралној композицији: нема „лепоте” у класичном смислу, постоји траг геста, материје и тренутка; процес наношења боја постаје важан фактор, материја је овде једнако важна – нпр. намерно је остављена боја док цури у доњем прозорском окну. Такође, лични доживљај се ставља испред „лепог” и „уредног”, чиме се изражава одређено незадовољство и унутрашњи немир, што је свакако у супротности са приказима рада и радничких средина за време агитационо-пропаганден уметности ранијег периода. У историјско-политичком контексту настанка слике, треба споменути трајање Хладног рата, те подизање Берлинског зида 1961, који је симболизовао поделу света.

Текст: Олга К. Нинков, историчар уметности, музејски саветник
Фотографија уметничког дела: Светлана Коловић, фотограф