Изложба „Косара Бокшан (1925 – 2009) Сто година од рођења“ од 27. новембра у Галерији „РИМА“ у Београду

Овогодишњи изложбени програм Галерија РИМА заокружује изложбом посвећеном обележавању стогодишњице од рођења Косаре Бокшан (1925-2009), једне од најзначајнијих сликарки српске уметности друге половине XX века. Поставка обухвата најзначајније периоде њеног стваралаштва: од фазе апстрактних слика (1952-1964), преко повратка фигуре и призора (друга половина шездесетих), до сликарства симбола (1968-1975) у чијим оквирима су се издвојила три кључна мотива и теме њеног опуса – Сунце, Икар и Жене планине. Коначно, сегмент изложбе посвећен циклусу Жене планине приказује зенитну фазу њеног стваралаштва (од средине седамдесетих година) у којој је сликарство архетипских симбола сједињено са експресивном гестуалношћу њеног стваралачког поступка.

Стваралачки пут Косе Бокшан рано је обележен изборима професионалног интегритета и одбране слободе уметничког стваралаштва. Припадница прве послератне генерације студената београдске Академије ликовних уметности (у класи проф. Ивана Табаковића) као чланица Задарске групе (1947) Бокшанова је била део првог колективног геста побуне у времену политичког диктата над уметношћу под окриљем социјалистичког реализма. Својим раним сликарством у духу предратног модернизма, представљеним на првој самосталној изложби у Београду 1952. године (као и чланством у групи Једанаесторица) дала је допринос обнови модернистичке традиције у српском послератном сликарству. Исте године, заједно са супругом, сликаром Петром Омчикусом, била је међу првим овдашњим уметницима који су се одважили да свој живот и уметност преселе у Париз. Токо педесетих година 20. века, Бокшанова је на таласу послератне француске апстракције, сасвим овладала аутономним светом слике и интегрисала се у токове међународне уметничке сцене. У склопу изложбе у Галерији РИМА посетиоци ће имати прилику да виде репрезентативна дела Косине ране апстракције умерене геометризације и слике зреле фазе њеног апстрактног израза којима се прикључила таласу француске лирске апстракције кроз сликарски модел апстрактног пејзажа.

Повратак призора у Косином сликарству од средине седме деценије 20. века, коинцидирао је са истим тенденцијама на међународној сцени. Међутим, уместо да исходиште лежи у урбаној цивилизацији потрошачке културе и медија, њена инспирација је рођена из све чешћих и дужих боравака на Јадранској обали. Косина веза са Медитераном, започета још у Задру, а ојачана кроз живот у Ријеци, и боравке на Азурној обали, Корзици, Италији – крунисана је шездесетих година 20. века изградњом њене и Омчикусове куће-атељеа у Велој Луци на Корчули. Призори са крстарења, купања и сунчања под медитеранским небом, најпре су оживели сензуалност телесног постојања у Косин сликама, попут слике Купачи, да би се потом трансформисали у симболичке представе митолошког подтекста. Простори неба, мора и мотиви сунца и људских фигура поједностављени су до знакова у њеним сликама с краја шездесетих, откривајући да се њихово значење више не налази у визуелном слоју већ се крије иза облика. Изузетне примере овог сликарства симбола на изложби представљају слика Зенит и монументално платно Подне.

Било да је инспирисана призорима медитеранске природе и пространства – слике и цртежи Сунце и циклус Жене планине, или актуелним догађајима од цивилизацијског значаја – попут човековог изласка у космос који је пробудио идеју за мотив Икара – Коса Бокшан је од седамдесетих година 20. века садржај својих имагинарних призора заснивана на дубокој архетипској симболици. Од слика Икар и Сунце, и цртежа Сунчеве спирале, до великих формата слика и цртежа Жене планине – Коса Бокшан је оригиналном уметничком интерпретацијом представила човеков потрагу за сопством, у којој, као на космичком путу до Сунца, појединац пролази кроз непрегледна и тајанствена пространства несвесног. На том путу, Косино највеће откриће и спознаја оличено је у циклусу Жене планине коме је на изложби у Галерији РИМА посвећена посебна просторија. Приказом жене као планине, стене, тла/земље, односно обрнуто, приказом природе као женског ентитета, Коса Бокшан је приказала, како је сама говорила – доживљаја жене изнутра. Са једне стране, реч је о перцепцији жене кроз сопствени „женски поглед“ – о уметничином интимном доживљају женске корпоралности и постојања у њеним оквирима. Са друге стране, Жене планине представљају аутентичну уметничку пројекцију универзалног матријархалног архетипа, присутног у свакој особи – као основне стваралачке матрице свеукупног постојања.