Изложба „Енергетске вертикале“ од 11. јуна у нишком „Салону 77“

Јозеф Бојс је 1981. године у штутгартској Кунстхале у разговору са Клаусом Ринкеом изрекао мисао да се у животу сваког човека налази елемент цртања, независно од професије, искуства или уметничког образовања. У средишту рада аутора ове изложбе, Зорице Милисављевић и Селмана Тртовца, налази се став да уметност цртања превазилази оквире занатске вештине и класичне ликовне изведбе. Пратећи и продубљујући мисао Јозефа Бојса они прате идеју да је чин повлачења линије универзална, људска радња, темељни импулс који припада свима.

Полазећи од ове премисе, аутори свесно одбацују виртуозност, технику и научену контролу. Уместо тога, окрећу се траговима који настају из заједничке, колективне свести, оном сегменту људске природе који се, кроз основне гесте и покрете, провлачи кроз читаву историју културе. У том смислу они у универзални, заједнички процес цртања укључују и друге људе, превазилазећи на тај начин искључивост личног израза.

У оквиру изложбе у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу, процес цртања одвија се перформативно и ритуално. Кроз петнаестоминутну акцију концентрисаног повлачења вертикалних линија, заједно са учесницима различитих генерација, професија, пола и физичке конституције, аутори откривају древни елемент људске свести који је током историје материјализован у културу и цивилизацију.

Учесници су позвани да током петнаест минута утону у стање медитативне присутности. Током тог времена, они изводе низ непрекинутих, једноставних потеза који функционишу као енергетске вертикале: замишљени канали који повезују горе и доле, небо и земљу, свесно и несвесно. Свака линија постаје краткотрајни запис животне силе, тренутак када мисаони процес прелази у физичку вибрацију. Овако настали цртеж не представља репрезентацију већ траг саме суштине живота.

У овом приступу не постоји неуспео исход. Сваки настали цртеж представља визуелну последицу краткотрајног цртачког поступка, а заједно они формирају Архив линијских корелација кроз дугорочни процес колективног цртања.

На отварању изложбе уметници на зид галерије постављају папире великог формата, приближно димензијама људског тела, чиме је створен антрополошки оквир за чин цртања. У дну галерије постављена су два екрана на којима у континуитету тече раније започет процес, својеврсна визуелна инструкција, али и отворени позив посетиоцима да приступе сопственом унутрашњем ритму и укључе се у заједничко цртање.