Изложба ± 250 кг уметности / Бранислав Петрић биће отворена 13. септембра

Изложба ± 250 кг уметности / Бранислав Петрић биће отворена 13. септембра у Музеју Мацура у Старим Бановцима, а кустос изложбе је Бранко Поповић.

Бранислав Петрић (1959) своју уметничку праксу успоставља у контексту постмодернистичког заокрета 80-их година прошлог века обележеног брисањем граница између форми и жанрова, високог и ниског, актуелног и ретро. У локалном контексту његово деловање се везује за феномен нове слике који је део ширег покрета нове уметности осамдесетих у Југославији.
Изложба ± 250 кг уметности даје увид у Петрићеву продукцију од 2014 године коју карактерише уметников повратак сликарском поступку након вишедеценијског уплива у новомедијске и постмедијске колективне праксе. Представљени радови настали су најчесће интервенцијом на старим фотографским албумима, сликама, кутијама, новчаницама, књигама и осталим за пресликавање погодним предметима пронађеним углавном по бувљим пијацама и антикварницама. Уметних се такође не либи да повремено рециклира и сопствене старе радове.
Специфичним поступком пресликавања и досликавања (од)бачених слика-предмета Петрић ослобађа потенцијал истих да реактуализују сећање, да створе осећај заустављеног, растегнутог, манипулисаног времена, да одразе идеју присуства, некога или нечега, у одсуству. Дати приступ упућује на технику вишеструке експозиције која подразумева преклапање два или висе призора у оквиру истог кадра ради постизања ониричког или сабласног ефекта додавањем особа и предмета који нису реално присутни. Уметников поступак може деловати готово деструктивно, он сам у њему детектује одређену дозу безобзирности и евоцира слику паразита који се храни туђим сликама и успоменама. Овде се заправо ради о вишезначном гесту деконструкције који нађени визуелни материјал третира као „некомплетне слике прошлости“ које је потребно потопити у раствор сопственог искуства и додатно изложити временски и просторно одељеним призорима личног сећања. Петрић тако спроводи својеврсну концептуалну рециклиражу (од)бачених слика прошлости које у процесу „мешања“ са ажурираним призорима преображава у нову слику пронађеног времена.
Док се на доминантној визуелној равни, најчешће на самој граници апстракције, Петрић превасходно бави проблематиком чисте ликовности из пресликаних (под)слојева слике назиру се фигурације и атмосфере које често упућују на распадање, разарање, пропаст – на неку иманентну, личну и друштвену, катастрофу. То је свакако одраз „мрачних“ и „предсказујућих“ 80-их година прошлог века у којима је уметник формирао своју естетику. Међутим дати одраз кореспондира и са садашњим временом обзиром да као друштво из 80-их у извесном смислу још нисмо изашли.
Изложба ± 250 кг уметности реферира на горућу друштвену ситуацију тиме што одустаје од уобичајене селекције радова и уместо тога бира да привремено „депонује“ у Магацин Мацура практично целокупну рецентну продукцију уметника као да се ради о (не)материјалној робној, или чак ратној, резерви која се – у ишчекивању бољих дана – похрањује за црне дане. При уласку у Магацин комби са радовима бива измерен на колској ваги, прво пун (бруто тежина) а потом празан (тара тежина), како би се одредила нето тежина Петрићеве уметничке продукције. И сам контекст бившег магацина за жито конвертираног у излагачки простор и сама (дез)организација поставке у простору реферирају на ванредност стања док наглашавају измештеност из институционалног излагачког контекста. Истовремено акција мерења радова помера фокус вредновања са симболичког ка материјалном чиме упућује на исклизнуће из прихваћеног система вредности.
Док са једне стране изложба посетиоцу пружа увид у Петрићеву рецентну продукцију, остављајући му извесну слободу да се сам „пробије“ кроз депоноване радове, са друге га, због своје неуобичајене поставке, константно подсећа на (из)ванредност околности у којима се дешава. Тиме она постаје прилика за заједничку рефлексију о условима и смислу уметничке продукције у контексту све израженије поларизације друштва, све отворенијег, и све агресивнијег, сукоба на линији државе и њених грађана, све дубљег подривања културних, научно-образовних и осталих јавних институција. Излагачком стратегијом симболичког измештања и складиштења Петрићевих радова и истовременог експонирања у светлу тренутних друштвених збивања изложба жели да реактуализује питање аутономије уметничке праксе као потенцијалног места отпора, критике и еманципације.

___________________________
Бранислав Петрић је дипломирао 1983. сликарство на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Јована Ракиџића. 80-их година делује на пољу сликарства/вајарства самостално и као члан уметничке групе ЕМИСАО. Од почетка 90-их живи и ради на релацији Рим-Нови Сад и активан је на пољу инсталације, перформанса и видео уметности. Од 1994. континуирано сарађује са научним истраживачем и уметником Станишом Даутовићем, а од 2004. са мултимедијалним колективом ХАППY ТРАСХ ПРОДУЦТИОН. Поред интензивне излагачке активности у земљи и иностранству бави се и видео сценографијом за концерте и позориште као и рестаурацијом слика и икона. Сликарском поступку се враћа 2014. Декларише се као ИЈ (Имаге Јоцкеy).
Бранко Поповић је кустос, редитељ и теоретичар перформативних и визуелних уметности. Докторирао је Студије филма и театра на Универзитету у Болоњи, дипломирао позоришну режију на Високом националном институту за филм и позориште (ИНСАС) у Бриселу. Активан је на пољу хетерогених пракси пост-режијског театра, институционалне критике и радикалне музеологије. Поред бројних међународних извођачких пројеката курирао је ФАЦК МСУВ: Перфоминг тхе Мусеум ас а Цоммон (2014) и НЕW мУСЕум (2016) у Музеју савремене уметности Војводине; изложбу Нежне стратегије отпора (2019) мађарског фотографа Рóберт Сзабó Бенке, у копродукцији Музеје савремене уметности Војводине у Новом Саду и Лудwиг Мусеум из Будимпеште; колективну изложбу-изведбу Излазне стратегије – (не)видљиве тактике прекида (2022) за УЛУС у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић у Београду.