Пирот

Пирот је град који дише заједно са планином и реком. Смештен на југоистоку Србије, уз саму границу са Бугарском, у широкој и питомој долини реке Нишаве, вековима је био природни пролаз и место сусрета различитих путева, људи и култура. Град се развијао дуж обе обале Нишаве, које данас повезују мостови и живахне улице, дајући Пироту карактер отвореног града у коме се природа и свакодневни живот непрекидно преплићу.

Пирот окружује изузетно разнолик планински простор на малој удаљености од града – од масива Старе планине и сурове Суве планине, до питомих обронака Белаве и Влашке планине. Управо та концентрација различитих рељефних облика даје овом крају снажан природни идентитет. Међу природним драгуљима посебно се издвајају Росомачки лонци, јединствена геоморфолошка појава обликована дуготрајним деловањем воде у камену, док кањон Јерме важи за једно од најлепших и најпосећенијих излетишта југоисточне Србије.

У подножју Старе планине налази се и чувено село Гостуша, „Камено село“, где су зидови, кровови и чак димњаци грађени од камена. Оно је савршено сачувана слика старопланинског живота – идеалан излет за оне који желе да виде како су се некада градиле куће и како изгледа село које се не мења вековима.

Историја Пирота нераскидиво је везана за антички друмски правац Via Militaris, који је још у римско доба повезивао Сингидунум са Константинопољем, чинећи град важном станицом трговаца, путника и војски. Симбол тог континуитета је Пиротска тврђава, позната и као Момчилов град, средњовековно утврђење из 14. века које је штитило долину Нишаве и пут ка истоку, а данас је отворена за посетиоце.

Током османског периода Пирот се развио у снажан трговачко-занатски центар, чије је срце била чаршија у Тијабари, препознатљива по дућанима, кафанама и трговини ћилимима. У 19. веку град добија елегантне грађанске куће, међу којима се издваја кућа породице Христић, данашњи Музеј Понишавља. Православни храмови у граду и богато сакрално наслеђе у околини додатно сведоче о духовној снази овог краја.

Данас је Пирот мали град велике прошлости, у којем се тврђава, чаршија и старе куће природно стапају са савременим шеталиштима и кафићима – идеална сценографија за лагану градску шетњу уз приче из неких других времена.

Ако се за неки град у Србији може рећи да је „музеј текстила на отвореном“, онда је то Пирот. Пиротски ћилим, ткан од вуне са Старе планине, са препознатљивим геометријским шарама и два потпуно иста лица, један је од најважнијих симбола града. Вештина пиротског ћилимарства уписана је на националну листу нематеријалног културног наслеђа, уз иницијативу за упис на UNESCO листу.

У старој чаршији и данас се чује ритмично лупкање разбоја, а ткаље, стрпљиво и „с мерак“, нижу мотиве гугутки, ђулова и дрвета живота. Сваки ћилим носи личну причу и из Пирота се често односи као трајна успомена. Музеј Понишавља, смештен у Христићевој кући, чува богату збирку ћилима, грнчарије и реконструисан грађански ентеријер 19. века, док град током године живи кроз манифестације посвећене култури, старим занатима и гастрономији.

Пирот се памти и по укусу. Пиротски качкаваљ, направљен од млека оваца са старопланинских пашњака, заштићен је као производ географског порекла и део је нематеријалног културног наслеђа Србије. У градским млекарама и ресторанима служи се млад и зрео, уз домаћи хлеб и вина југа Србије – једноставно, а аутентично.

Једнако препознатљива је и пиротска пеглана кобасица, специјалитет чија се посебност крије у дугом процесу ручне обраде током зрења, који јој даје карактеристичан облик и пун, пикантан укус. Њој у част сваке зиме се одржава Сајам пиротске пеглане кобасице, манифестација која окупља произвођаче и љубитеље добре хране из земље и региона.

Старопланинска кухиња употпуњена је јелима припреманима по старим рецептима, док савремена гастрономска сцена у центру града повезује традицију и нове укусе. Када се све сабере – природа, историја, ћилим и качкаваљ, чаршија и фестивали – Пирот остаје град који се не обилази, већ доживљава.

Лети се живот у Пироту природно сели ка води. Градска купалишта, отворени и затворени базен и шеталиште Кеј уз Нишаву постају места предаха, дружења и спорог хода без журбе. Ту се дани завршавају уз шетњу, кафу или сладолед, док река носи тишину и освежење, а град показује своје најопуштеније лице.

Управо на Кеју и око базена најлакше се чује аутентични пиротски говор – кратак, сликовит и духовит, којим мештани без много речи кажу суштину. Тај говор, заједно са навиком да се застане, поприча и „проћаска уз пут“, део је свакодневне иконографије града и неизоставан део пиротског доживљаја за сваког посетиоца.