Лесковац

Лесковац лежи у плодној котлини јужне Србије, у простору који природно позива на живот: равница је довољно питома за баште, а околна брда и планине довољно блиска да град никад не заборави мирис шуме. Није случајно што се овде вековима гаји поврће и што су црвене паприке готово локална валута – у Лесковцу се укус не објашњава, он се гаји. Лесковац је, уосталом, упамћен као снажан индустријски центар текстила, због чега је некада називан „српски Манчестер“, али и као град врхунског баштованства и гастрономије.

Ако желите да разумете Лесковац, крените од узвишења које му стоји као природна тераса: брега Хисар. Данас је то уређено излетиште и спомен-парк, са етно-археолошким парком и причама које се не завршавају на једном веку.

У Народном музеју Лесковац, стална поставка „Времеплов лесковачког краја“ води вас кроз време локалног поднебља, а посебно упечатљив траг оставља фигура српског витеза Николе Скобаљића – јунака који је у народу одавно прешао из историје у легенду.

За оне који воле „терен“ више од витрина, шира околина нуди и причу о Скобаљић-граду (Зелен-граду), утврђењу изнад Вучја и кањона Вучјанке – месту где природа делује као да је сама пројектовала одбрану.

Центар Лесковца зна да изненади: уз низ вредних здања европске архитектуре, градско језгро красе и Градска кућа, као и кућа Шоп Ђокића, у препознатљивом балканском стилу.

Посебно место у идентитету града имају и православни храмови: Црква Рођења Пресвете Богородице, позната као Оџаклија, и Саборна црква Свете Тројице, које заједно сведоче о снази локалне заједнице и њеном континуитету.

А када пожелите да разумете како је Лесковац „радио“ у пуном смислу те речи, скрените ка селу Стројковац: у амбијенту старе воденице смештен је Музеј текстилне индустрије – одличан подсетник на доба када су одавде произилазили ритам града, радна дисциплина и амбиција.

У Лесковцу је роштиљ више од јела: он је градска визит-карта. Уз њега иду мућкалица, лесковачки воз, ајвар и читавa палета „малих“ специјалитета који на столу делују као велики догађај.

Врхунац те приче је Роштиљијада – манифестација која сваке године претвара град у позорницу укуса, дима (оног доброг) и музике, уз програме који обухватају и културне садржаје.

Ако хоћете практичан савет водича: дођите гладни, али и радознали. У Лесковцу се често деси да „само да пробам“ постане „а где је десерт… и још једна порција“.

У близини Лесковца налази се једно од најимпресивнијих археолошких изненађења Србије: Царичин град – Јустинијана Прима (лат. Justiniana Prima), рановизантијска метропола коју је подигао цар Јустинијан I. Локалитет је на УНЕСКО тентативној листи, а шетња његовим остацима има онај ретки ефекат да се човек истовремено осећа и мали и привилегован што је ту.

Други излет који се памти води у кањон реке Вучјанке, до хидроелектране Вучје – места где је вода, дословно, покренула револуцију. Хидроелектрана је почела да ради 1903. године, свега осам година након хидроелектране на Нијагариним водопадима. Томе је најзаслужнији професор Ђорђе Станојевић, родоначелник електрификације у Краљевини Србији, а уједно и велики пријатељ Николе Тесле.

За мирнији темпо, у околини се препоручују и комплекси Јашуњских манастира и манастир Рударе – тачке на мапи које подсећају да југ Србије, поред енергије, има и дубоку тишину.

Током целе 2026. године Лесковац ће носити титулу „Национална престоница културе“, а све посетиоце додатно заинтригирати богатим и разноврсним културним програмом. Град ће постати велика позорница отворена за савремену уметност, традиционално стваралаштво, фестивале, изложбе, концерте и сусрете који повезују локалну сцену са регионалним и европским културним токовима. Посебан акценат биће стављен на јавне просторе, аутентичне градске локације и укључивање грађана, чиме култура излази из институција и постаје део свакодневног живота.

Долазак путника у Лесковац је увек са знатижељом, а одлазак из њега са гастрономским ужитком и причама којима се изнова враћа.